Nova Evropa

Нема сумње, да би ликвидирање презадужених сељака, и уопће ликвидирање данашњег трансфера сељачких дугова, било од велике користи по сељака, па и по читаву нашу привреду. Али, како рекосмо, нити би ова мјера сама донијела толико користи колико се стално наглашује, нити би она сама за себе — уопће помогла нашем сељаку, и преко њега читавом народу. А свакако треба што прије ослободити непотребне заштите оне сељаке који заштите не требају, а којих је наводно двије трећине. Заостала трећина сељака може се својих дугова ријешити само тако ако се потраже путеви и за рјешавање других питања, међу којима истичемо слиједећа два: снижење земљарине, и повишење цијена наших аграрних производа, да би сељак могао плаћати порезе · сразмјерно својим приходима, те да би коначно и што више зарадио. А кад буде једном наш сељак боље уновчио своје продукте, и кад буде плаћао порезе сразмјерно својој стварној привредној снази, онда ће лако платити и своје дугове и тако се сам раздужити. Па све кад се питање раздужења сељака и не би тако скоро ријешило, али кад би се међутим реформирало порезе (земљарину), и кад би се нашло начина да се наши пољопривредни производи пласирају у иноземству уз повољније цијене, наша би свеукупна привреда оживила, а наш »највећи« привредни проблем, раздужење сељака, нашао би се на путу да буде сам од себе најповољније ријешен.

У погледу земљарине, тешко је износити конкретне бројке, кад је ето и сам Министар Финансија недавно изјавио, да статистика о земљарини није поуздана. Она износи између 400 и 600 милијона динара, — границе су према томе доиста врло размакнуте! Свакако је чињеница, да постоје парадоксални случајеви, гдје сељак мора да плаћа огромну земљарину а несамо да нема чистог добитка него уопће и не продаје готово ништа. Али није само земљарина сувише велика, него и остали посредни порези до несношљивости терете сељака; и сигурно је да баш посредни порези представљају већи терет него непосредни, само што их сељак не осјећа онако »непосредно« као земљарину. На другој страни, нико не каже да би било лако, поготово не данас, тек тако снизити државне приходе од земљарине и од посредних пореза, иако је сигурно да су садашњи порези сувише велики за сељака.

Друго је животно питање наше привреде: да се постигну што повољније цијене за извезене пољопривредне производе. Јер у томе лежи активност и рацијоналност трговинске политике државе. Није свеједно, да ли ће се трговинска политика кретати у смјеру експериментирања путем разних привилегираних експортних институција и државних монопола, или ће се састојати у планском одређивању главних директива спољне трговине. У сваком случају је боље, да се