Nova Evropa

Отада, Иван се одаје књижевном стварању. Чита вредно светске и руске песнике, прикупља искуство, и сазрева у властитом запажању. Он прекида, како сам прича, спавање по ноћи, да би посматрао тајанствени живот ноћне природе... Али, немаштина куца на врата, и Буњин мора ићи у живот. Наступа доба скитње, бескућног, мучног, и невеселог живота. Брат Јулије доспео је био у затвор, па кад је ослобођен, у његовој средини нашао се је и песник. Та средина, у Харкову, презирала је сваки обични живот и рад, презирала је буржоазију и изазивала полицију, — проповедала револуцију и радила све само — »на корист народу«. За њих је највећа заслуга била — политичка апсана или робија. Ово је друштво негирало сваку прошлост и садашњост Русије, веровало је само у спасоносност револуције, после чега има наступити »Златно доба«... У чему се имала састојати та »светла будућност Русије«, то нико није знао, или је замишљао веома неодређено. Млади Буњин увиђао је сву беду и лаж ових људи и осећао се осамљен у овоме друштву. А младост је пролазила у великој борби за опстанак,

Наступа доба провинцијске службе, у својству статистичара, библијотекара, и малог провинцијског кореспондента орловских и кијевских новина. У то време пада Буњинов толстојизам, па и лично познанство са Лавом Толстојем. По савету следбеника Толстоја, у жељи да се приближи народу, Буњин изучава — бачварски занат. Он има и своју књижару, за ширење у народу Толстојевих идеја; као »посредник« продаје на сајмовима његову литературу и мало треба да због тога не доспе у затвор, — спасава га царска амнестија. У овом толстојизму Буњина огледа се вечита тежња руске интелигенције за решењем питања: »Како треба живети«. Али, неочекивано, сам Толстој упозорио га је, да »толстојизам« није баш тако важна ствар, и већ идуће године (1895) Буњин напушта занат и »посреднички« рад у провинцији, па прелази у престоницу. Решио је — бар за себе — проблем »Како треба живети« и шта треба радити: стварати! И Буњин постаје коначно — писац. Још пре његова одласка у Петроград, часопис »Рускоје богатство« штампа (1894) прву његову приповетку »Сеоска скица«; а 1895, часопис »Слово« до-

носи и другу — »На крају света«, које обе критика прима веома топло.

У обема престоницама дочекују младога песника и писца раширених руку: Брјусов, Баљмонт, Ертељ, Чехов, и други, склопили су одмах са њиме познанство. Брјусов је први рекао: »Буњин, иако није символист, ипак је прави песник« ... Буњин се доиста није задржао на чувеној цитадели руског модернизма и символизма, на петроградској

305