Nova Evropa

Руку Русији!

Структура савременога друштва садржи данас у себи сазреле материјалне услове за решење антагонизма: завршава се предисторија људског друштва, те ступамо у истинску историју света. Али, у самоме тренутку ликвидације данашње друштвене формације која се гаси у облику најружније политичке агоније — у лику фашизма —, чују се код нас промукли бојни покличи теократског апсолутизма који зове у бој против демократског хуманизма: — »Не пружајте руку Совјетској Русији! Не заборавите да је Царска Русија загазила у рат због Србије и ратовала за ослобођење свију Словена! Дајте руку Микаду и Фиреру, који су најавили рат до истраге Совјетима што су убили Цара, прогнали племство, и силом пробудили Русију из царистичког сна! Данашња Русија није словенска земља... .« Овако се узвикивало приликом одавања посмртних почасти у Београду недавно умрлом митрополиту-емигранту Антонију. Дирљив је и до суза трагичан овај зов у бој једног света у самртничком ропцу. Југословени, најудаљеније племе од словенског језгра, били смо увек русофили, али — у односу на руски народ. Према теократском и званичном самодржављу царске Русије имали смо увек критички став, и сумњали да таква Русија, сама неслободна, има права да жели слободу осталим неослобођеним Словенима. Зато и данас осећамо, да наше русофилство, које се односило пре свега на руски народ, Руска Револуција није умањила; она га је, напротив, ојачала.

Данас је потпуно утврђено, да је наше критичко русофилство од пре Рата било сасвим оправдано. Данас знамо, да је највећи руски рат водио стари руски царизам, са мотивима и циљевима заснованим на кобној неруској политици старе Русије. Прави руски програм рата видимо из обелодањених тајних уговора, којима је царска Русија открила своје праве ратне намере. Из тих уговора, формулисаних изменама нота између чланова Четворног Споразума (априла 1915, 14. фебруара, и 11. марта 1917) као и из тајног уговора са Румунијом (закључена 17. августа 1916), види се да су главни захтев Русије и њен крајњи циљ: заузеће Галиције и Цариграда. Дакле, стара Русија није ступила у рат само ради остварења неког промишљена свесловенског програма; напротив, та Русија је свесно хтела, у духу својих стратегиј]ских планова, и без обзира на поједине словенске народе, да заокругли своју велику државу и допре до Цариграда (Масарик: »Светска Револуција« — гл. 45, стр. 172). Та Русија, царска и званична, није била толико словенска колико византијска, покварена до сржи декадентном Византијом.

286