Nova Evropa

глазба Стравинскога потпуно је одговарала стваралачкој замисли генијалног мештра, и дјело је управо потресло гледаоце. i i :

Занимљиве идеје Нижинскога развио је Леонид Ф. Мјасин, којега можемо назвати оцем савременог балетног модернизма. Његов брзи развој почео је у посљедње године Свјетскога Рата, када је овај танкоћутни умјетник јасно осјетио дух и теме новог историјског доба, које је изазвало озбиљне промјене и у умјетности. Мјасин је почео страсно тражити нове путеве, и притом је често залазио на мале странпутице, али је ипак за основу својих тражења узимао принципе класичног балета, а више свега се обратио принципу кинематографичности, т. ј. систему »испрекиданих, кратких кретња и грчевитих геста, који се брзо замјењују један са другим« (Свјетлов: »Руски балет«, — »Возрожденије«, од 95. МПШ. 1932). Старе велике балете замијенио је Мјасин балетним актовкама, а раније замишљено-романтичне и бајословно-фантастичне предмете кратким и живим сижејима, у којима су јетка иронија и оштра сатира дошле на мјесто пријашњег тужног осмјеха, а плес се приближио гимнастици па чак и акробатици. Пријашња идејна дубина и детаљизираност балета замијењена је брзим потезима и оштрим контурама. Значење ове реформе огромно је и далеко прелази границе само руског балета. Мјасин је почео свој самостални рад код Дјагилева, а наставио га, са прекидима, у »Руском балету у Монте Карлу« В. Г. Де-Базила. Најсавршенија је његова креација »Парада«, која даје идеалан тип гротеске; затим »Предзнаци«, »Плави Дунав«, »Бич«, и друге.

Савремени балет показује велик, можда и претјеран, интерес за спорт: плес је постепено губио своју продуховљеност, те се претварао у ритмичну гимнастику, која не спада више у умјетност већ у тјелесну културу; нестало је у балетима кореографско-идејног јединства и он се распао у низ појединих готово чисто гимнастичких вјежаба. Савремени балет створио се уопће под утицајем спорта, који је у модерном друштву ранији култ духа замијенио култом тијела; затим под утицајем црначких плесова и умјетности малих форама, такозване »ведре умјетности« (ревије, кабарета), и совјетских умјетничких назора и идеја. А то му је дало гимнастичку сухост и акробатску виртуозност, примитивну оштрину кретња, социјално-професијоналну карактеристичност и символичку бучност и наглашеност ритма. У балетима се сада хтјело изнијети тешки физички рад творничког пролетера, који је замијенио идилу пољског сељачког рада у оквиру романтичне природе; у сухом ритму требало је опонашати буку стројарских котача и погонских ременица, а у

336