Nova Evropa

28. марта 1891 напали су Ризов и Ножаров у Софији Председника Владе Стамбулова и Министра Финансија Белчева. Руски конзул у Призрену Лисицин јавља: »Белчев је убијен на лицу места. Намера убице била је убити Стамбулова. Убијство Белчева изгледа да ће уништити у Бугарској анархизам.« Агент Министарства Спољних Послова у Одеси, Путјата, бринуо се о томе да убице не буду ухваћени на лађи приликом путовања из Србије за Одесу; али их је румунска полиција ухапсила у Крајови. Руски Министар у Букурешту тражио је из Петрограда одобрење да подмити румунску полицију и да организује бегство убица у Русију; и одиста, цела ова афера се свршила тиме, да је Румунска Влада протерала Нажарова и Ризова у Русију, као непожељне странце.

Још већи одјек имао је у тадашњој Европи атентат на бугарског представника у Цариграду Влковића, који је убијен од стране терориста Дражева и Орловског. Атентат су организовали, из Одесе, угледни бугарски емигранти Станчев и Туфегџијев, који су послали убице 8. фебруара 1892. Након убијства, Дражев и Орловски мирно су се вратили у Одесу, где су остали, и Министарство Спољних Послова тек је 6. марта наредило Управнику града Одесе: »Изволите одмах ухапсити Туфегџијева, Орловског и Дражева, Бугаре са станом у Одеси, који су осумњичени да су убили Влковића«. Последња двојица беху стигли у Одесу са пасошима Руског Конзулата у Цариграду, од 13. фебруара! Терористи су одлежали кратко време у Одеси, па су затим у највећој тајности, праћени агентима, отпремљени далеко у дубину Русије, где су примали месечну потпору од Владе.

Убиство Влковића била је последња крвава епизода у историји овог тајног рата између званичне Русије и званичне Бугарске. Још су неко време помагани новцем поједини емигранти; али је та помоћ била више добротворна, и није служила сврси припремања свакојаких устанака и атентата. Као што је Нелидов писао Гирсу, емигранти су постали били »досадни«. Руско Министарство Спољних Послова препоручивало је емигрантима да се што пре врате у Бугарску и да јој тамо послуже. Долазак на престо цара Николе; погибија највећег противника руске политике, бившег Претседника Собрања, онда Регента, и најзад Председника Фердинандове Владе, Стамбулова; а онда превођење у православље престонаследника кнежевића Бориса, — све је то коначно ликвидирало једну веома мучну и — као што се сада сазнаје из ових тајних докумената — веома крваву страну руско-бугар-

ских односа. Др. Ал. Јелачић.

374

SLANA