Nova Evropa

Говорити, у овоме тренутку, о развоју шпанске кризе било би прерано. Оно што се ипак може рећи мирне душе, то је, да се у Шпанији не бори — у ствари — ни комунизам противу фашизма, ни обратно, већ да се Шпанија бори сама са собом, са целом својом унутрашњошћу, у потрази за својом формацијом и за својим изграђењем. Европа, ни комунистичка ни фашистичка, нема права да у тој унутарњој драми Шпаније узме учешћа, узнемирујући и ометајући њен развој и тежње ка формацији. То је основни проблем шпанске трагедије, и он данас прети рушењем самих основа европске равнотеже! Да се данас уз Владу у Шпанији не налази само атејистичка левица, најбољи је доказ она елита католичких мислилаца и филозофа, који стоје одлучно на страни легитимних жеља шпанског народа, одговарајући у томе свом ставу најконзеквентнијим обавезама католичке доктрине. — »Хришћанин« — казао је један од тих католика — »не може да буде фашист зато што хришћанство представља ослобођење духа и поштовање људске личности, док је — напротив — фашизам негација слободе, успоставља" ње опресије, режим силе; и то не у служби понижених већ на корист привилегованих ...« Насупрот томе, највећи део католика у Западној Европи поставља се противу легалне владе, излажући и католичку доктрину оној истој дубокој контрадикцији, у којој се налази духовна Европа. Савремени католички писци који се слажу са великим делом либералних интелектуалаца данашње Шпаније, су упозорили јасно на ову контрадикцију великог дела католика на Западу; ти су интелектуалци, у агонији Шпаније, остали верни унутарњој катарзи народа, свесни да тиме спасавају и своју свест пробуђених хришћана. Европа тога није свесна; она није могла да схвати агонију Шпаније друкче него као једну нову могућност за остварење својих сумњивих и неодређених интереса, који се, под разним закаснелим видовима, сурвавају на народе који се боре за своју индивидуалну самосталност. Та чињеница прети да дефинитивно помери равнотежу саме Европе. Шпанија се, на тај начин, освећује Европи, која ће — ако овако продужи — фатално морати да постане жртвом дубоке неслоге изазване преношењем шпанске агоније на разровано тле своје духовности и своје цивилизације.

Овај се процес данас осећа понајконкретније у Паризу, на који шпанска, драма утиче најтеже, стављајући га непрестано у једно стање дубоке и неодређене грозничавости. Савремени Французи проживљују данас у трагедији Шпаније у подсвести своју властиту трагедију ранијих револуција, и то их чини несталнима и немирнима, забринутима и несигурнима; уместо да их све што се догађа у Шпанији поставља у једну перспективу историјског искуства, са којега и сами

394

E