Nova Evropa

Стоји, да је Кухач — уз велике личне материјалне жртве, уз дугогодишњи физички напор, путовањима по целом нашем етнографком подручју, — записао, те према својим музиколошким критеријама распоредио и према свом стваралачком капацитету и музичко-уметничком укусу за певање и клавир обрадио, четири велике свеске »Јужнословјенске народне попиевке«. Пета, за штампу већ готова свеска, није угледала светла ради материјалних потешкоћа; а самих записака пучких мелодија, веле, има до пет тисућа! Активност која је, ван сваке сумње, вредна поштовања. Међутим, подробним прегледањем мелодија у OGјављеним свескама долази се до закључка, да — поред великог броја мелодија несумњиво пучког порекла — има у овој збирци и подоста таквих које су у пук ушли из вароши и градова, дакле псеудонародних; и онда и неколико мелодија којима је већ сам Кухач означио аутора, дакле композиција које са чисто пучком музиком немају ништа заједничко. Тако ово замашно дело носи заправо карактер огромна магазина, пуна најразноличнијих музичких елемената. То, наравно, смањује етнографско-нацијонални музички карактер збирци као целини, иако не може да поништи вредност оним многобројним истински пучким мелодијама које је Кухач спасао од сигурне заборави.

Што се тиче »гласовирске пратње«, коју је Кухач ставио под своје народне, а и псеудонародне, пучке мелодије, ваља истакнути да у њој нема неког вишег музичког артизма, или културе, па ни примарности која произилази из карактера односне пучке мелодије. Ова »гласовирска пратња« делује као нешто што с тим мелодијама није у органској вези, те што уз ове мелодије као да је силом прилепљено; има се чак дојам, да та пратња често управо туче оно што је у тим мелодијама најважније: њихов естетски садржај, дух. Кухачу очигледно, није достајало интуиције и музичко-стваралачке снаге, потребне да и као композитор продре у суштину задане теме, коју је клавирском пратњом хтео да заодене.

Што се тиче Кухачеве теорије о нашој пучкој музици, потребно је истакнути, да се музикологија као наука о му-

зичком фолклору уопште још ни до данас није усталила у основним принципима и у систематичности, који карактеришу праву и егзактну науку. Искуство је доказало, да је теоретски студиј пучке музике интересантан са становишта фолклористичког, социјалног, и психолошког, и да овај студиј може знатно до послужи композитору, — али само као помоћно средство при удубљавању у суштину пучке музике, у њен дух. У осталом, дух пучке музике може стварно да се захвати не пуким теоретизовањем, већ само интунцијом, да-

400

Мр: