Nova Evropa

плекс суперијорности, или — ограниченост хоризонатаг Све духовне вредности Запада поричу се или игнорују. »Лепота се сматра као једна буржоаска вредност.« Ствара се нов конформизам, нова грађанска елита, која је немилосрдна и ускогрудна према свему што не одговара њеним интересима; ова елита може, сваког часа, да постане оно што се на Западу зове мала и ситна буржоазија, која је укочила културу и упропастила дух. Што је најстрашније, вели Жид, она може да постане буржоазија новца.

— »Нема стана« — наставља Жид — »у којем не би било слике Стаљина, и то на месту где се некада налазила икона. Како да се то објасни» Обожавањем, љубављу, или страхом, не знам. Главно је, да се она свагде налази«. Он покушава да из родног места Стаљинова упути поглавици Црвене Русије поздравни телеграм: — »Пролазећи кроз Гори« — пише он у телеграму — »на мом величанственом путу, осећам срдачну потребу да вам упутим«, — али, на том месту, преводилац застаје: »Ви« није нипошто довољно када је реч о Стаљину! Треба још нешто надодати. Па како Жид показује знакове извесног чуђења, настаје саветовање; предлаже му се: »Ви, вођа радника«, или »Ви, господар народа«, и т. д.. Друкче пошта одбија да прими телеграм. Француском комунисту остаје да »размишља тужно, да све то доприноси да се између Стаљина и народа успостави један страшан и не премостиви јаз«...

На целоме свом путу, Жид осећа »дух контра-револуције« —— »троцкизам«, са чега га данас оптужују у Француској ортодоксни комунисти. Проблем перманентне револуције није још исцрпен у унутрашњости Руске Револуције: — »Уништити опозицију у једној држави, или једноставно забранити да се осећа, — то је ствар необично тешка: изазива тероризам«. Он узалуд чезне у Русији за »непроцењивом слободом мисли, коју ми уживамо у Француској, а коју понекад и злоупотребљујемо«. У Љењинграду му исправљају говор; кад пред радницима хоће да говори о грађанском рату у Шпанији, који је тада баш био започео, људи се снебивају, зато што — каже Жид — »Правда« није још вишта објавила о грађанском рату у Шпанији, па према томе свет не зна шта има и шта сме да мисли. Тек доцније, након неколико дана, почело се да пише, и интересовање је расло.

Негативно оцењује Андре Жид и борбу бољшевизма противу хришћанства и Цркве. Он отворено изјављује: »Незнање, презирање Еванђеља и свега онога што из њега произилази, иде свакако затим да осиромаши човечанство и културу на један очајан начин...« Попут немирне мајке Триптолема, која је желела да спасе дете, а која је зато изгубила бога, и Совјетска Русија се губи у једном компромису, који веома личи на оно што се данас ради у земљама

17