Nova Evropa

фашизма. Да би спасао истину од лажи, па ма и нашкодио интересима Странке, — уверен, да су важнији и битнији захтеви истине и човечанства, које треба да буде о свему обавештено, — Жид је изнео ово своје дубоко разочарање у име човека и у име људске индивидуалности, која му је преча од свих осталих обзира. Ово његово сведочанство дошло је, у прави час, кад не може бити више сумња, да је борба за човека преча од свих других обзира. Ради тога, овај Жидов »Повратак из Совјетске Русије« — узет и схваћен у своме апсолутноме значењу — представља несумњиво један нов прилог проналажењу и сређивању истине, којој Жид служи ево готово пуних четрдесет година, неуморно и предано, с осећањем дужности према људима и према човеку.

*

Док још сва европска јавност стоји под утиском Жидова повратка из Совјетске Русије, чије је ново искуство уз Истратијево разочарање изазвало бесумње највеће интересовање, стварну књижевну сензацију, вреди обновити овом приликом сећање на један састанак који је године 1935, јануара месеца, одржан у Паризу од истакнутих француских интелектуалаца различитих идеологија и гледишта, у седишту париске »Уније за Истину«, на којему је расправљан случај Жидова обраћења на комунизам. Томе састанку председавао је књижевник Жорж Гуј-Гран, директор »Уније за Истину«, а били су присутни — уз Андре Жида —: Рамон Фернандез, Ренб Гиљуен, Жан Гено, Данијел Алеви, Габријел Марсел, Жак Маритен, Анри Масис, Тијери-Молније, и Франсоа Моријак. »Нова Француска Ревија« објавила је стенографске белешке с овог састанка, који је необично карактеристичан, под насловом »Андребе Жидинашевреме«; то је, уосталом, био и предмет самог састанка.

На почетку, директор »Уније« изјављује, да је циљ састанка, да се испита »комунистичка солуција«, коју је Г. Жид дао своме лутању и лутању нашега времена. Одмах затим, филозоф Рамон Фернандез отвара дискусију и говори о естетским утицајима Жида на наше време, за које каже да су били прецизнији и јаснији од моралних утицаја. Жид је допринео, каже Фернандез, разлучивању добрих уметничких дела од рђавих. Морални утицај Андре Жида био је нејаснији, али комплекснији: ослободилачки, он је хтео да обори јарам обитељи и друштва. Али није никада формулисао један позитиван морал; он је, у томе погледу, негативан, као што је био и Декарт у негативном делу своје делатности. Рамон Фернандез тврди, да између Жида уметника и Жида комунисте не може да дође до сагласности ни споразума. У томе тренутку, интервенише Жид и изјављује: »Ствар до које понајвише држим, то је моја уметност«; уједно тврди, да верује у мо-

18