Nova Evropa

гућност споразума уметности са комунизмом. Даље изјављује, да он не верује у могућност опстанка друштва у коме би сваки појединац личио један на другога: сваки је уметник, у суштини, индивидуалист; али сваки уметник мора да постане што ближи човеку. Нато упада у реч екстремни католик Анри Масис, који изјављује, да се у драми Андре Жида микроскопски одиграва и цела драма нашег човечанства, тако да његов случај поставља у питање све људске вредности, на којима почива цивилизација. Он тад износи битне разлоге због којих католичка доктрина не може да прихвати Жида: Жид је у ствари несамо антиморалист већ и аморалист, човек који не верује ни у какав позитиван морал; док, напротив, људи његова, Масисова, становишта хоће да одбране баш оно што Жид руши, а то је мишљење о човеку, јер се на њему оснива цивилизација. Нато Жид констатује, да између њега и Масиса постоји разлика у томе, што он верује да човек још увек може из себе да излучи нов израз, док Масис тврди, да је већ све речено, и да човек нема ништа више да каже. Жид каже, да је и у томе дубок разлог који га је довео комунизму.

Католик Жак Маритен признаје, да је Жидово обраћење на комунизам достојно сваког поштовања и пуно емоције, јер је Жид, кроз многобројне фазе свога патничког живота стваратеља, тражио увек Еванђеље; али он га је тражио у реду земаљских вредности, и код њега уопште преовлађује примат времена над вечношћу. Међутим, Хришћанство, католицизам, Еванђеље, то су стварности непролазног, вечног живота! Упркос тога, Маритен не спори, да код Жида, као и код Достојевског, има нечег еванђеоског, нарочито у његову напору да уђе у подземни свет, у унутарњи пакао. Жид устаје додуше противу конформизма; али се поставља питање, да ли у комунизму људска особа није унижена и повреБена> И Маритен говори надугачко о државној опресији, коју врши комунизам над појединцем. Нато Франсоа Моријак надодаје, да смо ми, у ствари, први хришћани. Жид узвраћа: да нема више хришћанског друштва које би било достојно тога имена; он је мишљења, да је хришћанство, услед великих. компромиса, банкротирало, и тврди да је уверен, да комунинизам не би био потребан да се је уистини остварило хришћанство и да се је применила Христова истина. Увидевши, да хришћанство није могло, да реши проблем и да пронађе солуцију, Жид каже, прихватио је атејизам и комунизам. Нато Молније-Тијери тврди, да је Жид загазио у комунизам из натуралистичке побуде, која је ишла за супрематијом инстинкта и сензације над свим осталим вредностима. Али Жид, већ тада, изјављује, да не може бити једне филозофије совјетске, као што не може бити ни једне уметности совјетске; »Собаћо егбо зит« остаје једнак у Француској, као и у Совјетској Русији.