Nova Evropa

Дух савремености и високи судови.

Валери (Раш Уајегу) је одржао недавно предавање, под насловом »Рон аие де |езрг«, у којем је указао нато, како је садање вријеме — добрим дијелом и услијед нових техничких тековина — све у препорађању и преображавању досадањих животних вриједности, тако да изгледа као да живимо у потпуном каосу. Мпак чини човјечји дух све напоре, да у тој збрци и у том превирању нађе чврсто тле, те са њега добије јасан преглед и уочи нове линије којих би се држао. Ова потреба оријентације довела је и до сљедећег размишљања о важном дијелу народног духовног живота који представљају правни дух и установе којима је повјерено гајење и утврђивање права.

У погледу тога, који је циљ и која је сврха права, те организација које имају да изричу право, боре се у правној филозофији о побједу двије струје: прва тврди, да је смисао свега права ред; а друга истиче — праведност. Чини се, да свака од те две струје посматра право са другога социјалног становишта.

Ако гледамо на право са гледишта државе као организације, уколико се њен рад тиче живота унутар организације, онда је јасно да ће потребама такве организације бити удовољено већ тиме, да се у организацији начини и одржава ред. Према томе, са тога становишта била би правилна она доктрина која као коначни смисао права види само ред. Но у том случају, ако би се радило само о реду, било би потпуно довољно да имамо само судове првог степена: са њиховим праворијеком био би спор окончан и тиме ред успостављен. Са становишта реда, дакле, не би се могло разумјети да су — за уређење спорова које треба пред судом рјешавати предвиђена по два или чак и по три степена. Већ ова установа показује, да се не ради само о остварењу реда, већ да лежи нека важност и у томе, која врста реда се има да оствари; да није свеједно, да ли ће се остварити ред па макакав он био, већ да се ради о томе да се оствари што бољи ред. Наглашава се, дакле, квалитет реда, чиме смо се већ примакли знатно у близину противне филозофске струје, која наглашује праведност као смисао права.

Али, откуда то да држава, увађајући установу више судских степена, одступа од искључивог становишта реда, који се једини тичу њена интереса као организације» — Изгледа наиме, да је друштво, које живи у држави, са својим друштвеним идеалима и установљеним вриједностима оно из којега једино може да потекне гледање на право у смислу, да крајњи циљ права види у праведности; да се, тојест, то друштво не може задовољити самим редом, ма какав он био,