Nova Evropa

SR OLI

већ да се може задовољити само добрим редом, који је за њ истовјетан са праведним редом. При томе морамо нагласити, да се за нас држава никако не поклапа са друштвом које живи у њој, те да се оно не поклапа ни у модерној тоталитарној држави. Држава је наиме организација која, успркос својих широких надлежности, са свим својим органима и уредбама, још ни близу не обухвата цјелокупни живот друштва које живи у њој; особито не обухвата, и не може обухватити, продуктивни живот тога друштва, који је као стварајућа енергија по самој природи ствари аутономан. Друштво је у држави носилац цјелокупног народног физичког и духовног живота, дочим држава као његова организација, као продукат тога друштва, обухвата тек мали дио његова живота, ма она била коликогод тоталитарна. Одговор на наше питање гласи, да су обзири на културни нивд друштва, које живи у држави, приморали државу да у своме гледању на право напусти становиште пустога реда, па да га споји и попне на гледиште квалитета реда, дакле на становиште праведности.

Када установа двају или трију судска степена, у својој суштини, указује нато да се с њом хоће зајамчити што бољи квалитет реда, онда је с тим у складу и назор, да се са умножењем степена инстанције повишава и нагласак идеје праведности, па би стога највиша инстанца имала дужност да

остварује и максимум праведности, уз највећу формалну слободу.

Организација судства мора рачунати с тиме, да ће пословати с огромним судијским персоналом различите интелектуалне и моралне надарености, па је стога дакако неизбјежно, да се за, рецимо, нормално функцијонисање тога великог апарата израде прецизно формулисане смјернице, дакле тачни формални закони, исцрпни поступци. Али се никада не смије пустити с вида, да су ти поступци само средство, којим се има нормализирати како ће се најразличније надарено судско особље њима служити; и то, служити у смислу квалитета материјалнога судовања. Ту функцију формалнога права пракса врло често превиђа, па поступа с формалним правом као да је оно само себи сврха; другим ријечима, види у праву само — ред. И баш ту, у погледу формалног права, треба указати на развој тога права, који надлежном судији даје утолико веће слободе што више расте културни нивб друштва, а тиме и судства у коме се примјењује формални закон. (Упозорићемо овдје само на голему разлику између претходника наших формалних закона, са њиховом везаном оцјеном доказа, те слободне оцјене у нашим садањим поступцима; а ипак се још није чуло притужаба, да би се злоупотребила овака слобода).