Nova Evropa

Друштву Народа без преузимања извјесних обавеза међусобног потпомагања, као ни без стварне могућности за извршивање таких међусобних обавеза. То је утврђено и француско-белгијским војним споразумом од 1920, и — напосе Локарнским Пактом (1925) којим се Француска, Њемачка, и Белгија обвезују да се узајамно неће нападати, и да ће притећи у помоћ од другог нападнутој земљи. Тој су обавези приступили, као гаранти-савезници, Велика Британија и Италија. Локарнски Пакт претпоставља, наравно, равноправне уговораче, те је у сврху постигнућа потпуне равноправности с толико муке и уређено питање уласка Њемачке у Друштво Народа. Уз претпоставку, да су сви сусједи Белгије подједнако снажно наоружани, Локарнски Пакт успоставља једнакост међусобних права и обавеза, како је она постојала прије Свјетског Рата; а одступа од ове традиције једино у томе, што Белгији није наметнуо никакова војна ограничења, будући да су се ова показала бесмисленима и неспојивима с Пактом Друштва Народа. Данас је, како знадемо, Локарнски, Пакт отказан од стране Њемачке, и — штавише — њемачка војска ушла је у Ренанију. Настаје дакле питање, да ли је услијед тога требало промијенити став белгијске вањске политике, и, ако, у којем правцу

Од самога почетка могла се, и морала се, искључити могућност потпуног везивања Белгије са било којом сусједном земљом: да се Белгија икада у том смислу опредјељивала, она данас вјеројатно не би више постојала. Преостајале су дакле једино варијанте неутралности. Пита се, шта си Белгија представља под неутралношћу и шта тражи од других држава и шта им она пружа; и, напосе, какав је њен став према Друштву Народаг Треба ту истаћи да је Белгија, за разлику од Швајцарске и Сједињених Држава Америке, остала без заштите и без предности своје неутралности: она несамо да се није користила профитима које су неутралне државе имале за вријеме Свјетског Рата, услијед трговине са зараћеним државама, него је опустошена као да никада није ни била неутрална, и једино је њено слабије оружање имало за посљедицу да њена земља није изрована и измрцварена као она у сјеверној Француској. Према томе, размишљајући о политичкој антитези спрам повређеног Локарна, Белгија није могла имати пред очима никакових конкретних историјских представа, нити би за њу отказ Локарна сам по себи могао да има за посљедицу одступање од оног стања које је постојало од 1919 до 1926, дакле кроз пуних седам година. Треба стога покушати пронаћи податке за критичку оцјену њена става у детаљима политичког развоја Белгије.

Још у доба док су се белгијске трупе налазиле у њемачкој Ренанији, указивао је белгијски генерал Галет нато, да белгијска политика — за разлику од холандске и швајцарске

39