Nova Evropa

— изазива на страни Њемачке непријатељске осјећаје. Већ је тада (1928) Г. Вандервелде, вођ социјалиста, дошао до закључка, да за Белгију постоји једино алтернатива: или да настави с окупацијом и појача своја оружања; или, ако та оружања треба ограничити, да прекине с окупацијом Ренаније. Након евакуације Ренаније слиједило је једно вријеме прелаза, у којем није било више разлога за њемачко непријатељство спрам Белгије, па је постојала и могућност смањивања оружања и стварног провођења једне интегрално пацифистичке политике. Овај однос незаинтересованог пријатељства између Њемачке и Белгије помућен је убрзо белгијским захтјевом, произашлим из схватљиве бриге за своју нацијоналну сигурност, да демилитаризација Ренаније (дакле крајева сусједних Белгији) буде стварно вршена и контролисана; к томе су још придошли планови за организацију одбране белгијског територија, која је била оријентирана према евентуалном нападају на источне (т. ј. њемачке) границе, некријући страховање пред каквим ненаданим нападајем с Истока. Није дакле чудо, за сваког који познаје технику њемачког јавног мишљења, да су те мјере, разумљиве саме по себи, онемогућивале стварање и ширење оне атмосфере пријатељства која се је послије евакуације Ренаније могла очекивати и стварно појавила. У Њемачкој је реакција одмах услиједила, па су одмах постављани и територијални захтјеви на срезове Еиреп и Ма!теду, који су с обзиром на народност становништва, послије Рата припали били Белгији. У Белгији је све то несамо регистрирано, него је опозиција пошла за корак даље па је одмах пребацивала став Њемачке својој влади, као неуспјех владе и њене вањско-политичке оријентације; а опозиција, — то је у Белгији фламански нацијонализам. На тај начин дошао је вањско-политички положај Белгије под притисак њемачког анимозитета на једној страни, и фламанског нацијонализма (т. ]. опреке спрам француске политичке и културне оријентације Валона) на другој страни, и већ под конац 1985 године показало се у коликој су мјери услијед овога одговорни кругови у Белгији постали нервозни. У то је вријеме карактерисала нека још неодређена нервозност цјелокупну европску политику, па се у Белгији непосредно осјећала нелагодност створена талијанскоабесинским ратом и талијанско-британском опречношћу, у толикој мјери да се краљ Леополд Ш нашао понукан да посредује између Рима и Лондона! Тек су каснији догађаји показали, колико је та интервенција била негативна, те колика је била важност која се у Белгији продавала овом неуспјеху. На тај начин дошло је (у фебруару 1936) до резолуције фламанских десничарских странака у Сенату и Парламенту, у којој стоји, да је савез с Француком, због свог двосмисленог значења, већ од почетка наилазио на неповјерење

40

Прати