Nova Evropa

Фламанаца, будући да слаби дефанзивну моћ земље, те да га треба сматрати „неважећим; а кад је истодобно Министар Народне Одбране наглашавао, да је дужност Белгије да се споразуми с Француском и Великом Британијом у погледу одбране земље, онда су тиме опреке, управо фронтови, посве јасно дефинисани. С обзиром на овај негативни став фла: манске деснице, била је још зачудна енергија којом је Белгија (у марту 1936) побијала њемачку повреду Локарнског Пакта, тражећи сазив Вијећа Друштва Народа; управо она је највише и радила на том да се споји становиште Француске, која је нагињала санкцијама, са становиштем Велике Британије, која је и овдје гледала да одгађа, па преговара, и да створи један нов пакт западних сила. Дошло је онда до преговора белгијског ђенералштаба с оним Француске и Енглеске, како би се организовала заједничка белгијско-францускобританска одбрана против евентуалног њемачког нападаја. Но чим се показало, да је то једини позитивни резултат реакције Француске и Велике Британије на њемачку повреду Локарнског Пакта, показала се и потреба да се уђе у расматрање питања, да ли се Белгија може тиме задовољити. Том згодом установљено је, да Њемачка није презала да за свој чин узме као изговор Француско-совјетски Пакт о узајамној помоћи, премда је, прије склапања тог Пакта, Француска тра: жила мишљење гаранта Локарнског Пакта и добила позитивне одговоре. Исто тако није Њемачка презала да удари Белгију отказом Локарнског Пакта, премда Белгија није склапала било какове уговоре са Совјетском Русијом нити сама нити је била у каковој вези са Француско-совјетским Пактом. Белгија је тако имала да доживи да она, ни крива ни дужна, одговара за посљедице суверених и правоваљаних аката својих природних иако само евентуалних савезника; за њу је дакле настало питање: откуд долази она да трпи и пати од овакових посљедица, и шта има у таком положају да ради»

Већ у буџетној дебати (концем марта) вратио се вођа Католичке Фламанске Странке к идеји »добровољне неутралности«, тврдећи да се она данас намеће више него икада, те да би Влада, преговарајући о »новом Локарну«, смјела преузети једино оне обвезе које се тичу непосредно одбране белгијског територија. Касније је то мишљење прецизирано тако, да се Белгија има вратити у оно стање у којем је она била гарантована а не гарантујућа странка. Истом приликом је други један фламански посланик изнио аргуменат, да »Француска пропада«, — и зашто онда везивати своју политику уз политику такове државе... И онда још: »Осјећамо, да се Белгија влада као вазал Француске, те да је то разлог зашто је Њемачка тако с нама поступала... Фландрија не жели никакво вазалство, Фландрија не жели да се мијеша у

41