Nova Evropa

даје лако маха својој фантазији. То додуше осјетљиво снижава умјетничке квалитете романа, али му зато знатно повишава историјско-биографско значење. Новиков посвећује готово сву пажњу Пушкину као човјеку, и тек се успут помало задржава на његову књижевно-стваралачком раду; он добро зна да би му удубљивање у Пушкинов рад наметнуло низ комплицираних психолошких проблема, што би га неизбјеживо одвукло од циљева једног биографског романа. Он радије приказује обитељски живот Пушкина, сликајући га у кућном амбијенту, у ситном раду и дневним бригама. Новиков воли Пушкина, те с великим пијететом прикупља сваку стварчицу у вези с њим, а да притом не пренатрпава ситницама свој роман. Уједно даје живу и вјерну позадину, која оживљује под дахом пишчеве љубави. Познати писац В. В. Вересајев, који је и сам врстан пушкинист, с усхитом говори о овом роману; читајући га, каже он, као да је сам ово вријеме »живио у Михајловском, видио жива Пушкина и све особе које га окружују...« Уз ова два романа треба додати, с исто тако високом оцјеном, тек изашлу трагедију у стиховима Андреја Глобе: »Пушкин«, — трагедију у правом смислу ријечи, која припада оној интересантној књижевној врсти што је у наше бурне дане готово ишчезла с позорнице. Глоба је у њој потпуно савладао свој замашни задатак, те је »уловио, ухватио, реализовао трагичне одсјеве који леже у Пушкинову животу« (Г. А. Адамовић, »Књижевне биљешке«, — »Посљеднија Новости« од 22. Х. 1986). У овом комаду нема готово никакве политичке тенденце, и он — уз умјетничке своје врлине — задивљује потпуном објективношћу, што свакако није обична појава у совјетским приликама. Обилује и спољним ефектима, те уопће сценским врлинама, тако да му је готово осигуран успјех на позорници. Ускоро ће бити изведен на московском Театру Револуције. |

Иза ових дјела знатно заостаје роман С. СергејеваЦенскога: »Невјеста Пушкинова«, који је додуше у свему коректан, умјерено објективан и у складу с историјским чињеницама, али стваралачки доста слаб, или тачније — безбојан и готово досадан. Ценскиј је искусан писац, упућен у предмет и у технику, али му недостаје стваралачке снаге да оживи давно минула времена и њихове људе. Он није био у стању да реконструјише ону духовну атмосферу у којој је живио и стварао Пушкин, те цио роман више наличи на књижевно-историјску репортажу. Готово све ово можемо поновити и о другом роману истог писца: »Пјесник ипјесник«, у којем говори о Пушкину и Љермонтову и о њиховим узајамним односима. Описујући задње дане живота Пушкина и његову смрт, која је изазвала свеопће запре-