Nova Evropa

одвећ велик идеалист у финансијским питањима). Али није исто, да ли један ресорни привредни министар — у ово наше материјалистичко доба, пуно привредних тешкоћа и криза, —- исповеда и проводи »реализам«, уколико му то остали другови у Влади и Министарски Савет допуштају, или главом Председник Владе изјављује, пред целим светом, да »Југославија гледа наЕвропу са једне стро го практичне тачке гледишта«, те кад то гледиште, пуном паром и с пуним ауторитетом свога положаја, настоји привести и у дело. Ми смо, након ове горе наведене изјаве Г. Дра. Стојадиновића (дописнику једног лондонског листа), били слободни да му скренемо пажњу (у уводнику »Нове Европе« од новембра 1936) на изузимање Совјетске Русије из овог његова реалистичког гледања на ствари, које је он у потпуности пренео са привреде на политику уопште. Сад међутим, кад се чини један знатан корак унапред у истом правцу, не можемо а да поново не истакнемо, још мало јасније, одстојање које, по нашем мишљењу, дели оваки политички реализам од народног осећања, па и схватања јавних послова, особито на подручју међународних односа. Јер ту су посреди доиста два посве разна гледања на ствари: »земаљско царство« и»небеск о царство«, како је народ недвоумно означио опредељивање на једној страни за »строго практичну тачку гледишта«, или — на другој страни — за такозвано »идеалистичко« схватање сваког јавног и општег рада. Као културан човек и демократ, Г. Др. Стојадиновић нам не може одрећи право да се — у бризи за народно добро — одлучимо за гледиште које у овом случају није његово, т. |. за »небеско царство«, које смо уосталом и досад увек бранили и заступали, најчешће противу његових политичких учитеља и истомишљеника, који су се — у својој политици реализма — тога царства без предомишљања одрицали иу много мање критичним тренуцима него што су били они у којима му се приволео честити цар Лазо, ужи земљак Господина Дра. Стојадиновића. У сваком случају, у недостатку позваније опозиције, код питања толике важности и одговорности, Господин Министар-председник ће поуздано, и са свога гледишта реалне политике, само поздравити мишљење, врло јасно и одређено, које би могло бити, све ако се и не слаже с његовим, основано на народном схватању и опћем расположењу; јер, на крају крајева, земља и народ иду испред свега, па су они полазна тачка и циљ и његова и нашег мишљења.

Поновићемо стога још једном до чега нам је овде стало, — да бисмо избегли сваки неспоразум. Нежелећи се упустити, у овом конкретном случају, у критиковање наше политике према суседној Италији — за чији смо народ одувек имали,

165