Nova Evropa

многобројни јунаци, појављују се прваци и вође народа. На овом терену почињу прва струјања и покрети маса, која су првобитно без отвореног бунтовног карактера. Овде је била најача и верска традиција: народ се скупља око манастира, гробова и моштију светитеља. Турчин види да се из тога могу изродити злокобне последице и настоји да уништи сваки култ и успомене на народне великане и светитеље, често грубо и немилосрдно. Али тај култ није више везан за место, већ постаје много јачи, непосреднији, и обухватнији у народним масама, па насилна средства и поступци изазивају обрнуто дејство од онога које се предвиђало. Ово је честа и скоро стална грешка државника и управљача, да рачунају само са материјалним стварностима, а немају у виду духовне моменте.

Раја је, крај све једноставности и простоте свога мучног живота, ипак имала неки свој склад, поредак ствари. ЈЉуди су се делили на оне који дају активан отпор, и на оне који остају у пасивном отпору, било јачем или слабијем. Оба ова карактера људи, као што смо видели, вукли су свој животнидушевни корен из истих основа. Али у даљем току живота, у другој половини ХУШ века, кад отпочиње доба бунтовних народних покрета и организованих устанака, унутарњи рајински ред ствари почиње да се ремети и помера; мења се у правцу сложенијег живота, па се и енергије, које извиру из основних снага народа, претварају у савременије облике и узимају нове правце, у духу нових потреба и прилика. Људи активног отпора, који су углавном представљали хајдучкоусташки тип, почели су се сливати са људима пасивног отпора, који су у већини представљали домаћинско-очински тип, са породично-задружном позадином: стварао се је општи народни тип, војничко-ратнички; дошло је било доба народне милиције. Више није требало јунака и хајдука, ни људи пасивног отпора у стању трпљења, — требало је храбрих домаћина и њихових одважних синова. С тим је и ширење косовског мита, целе епопеје и народних песама изгубило првобитну непосредност доживљавања гусларева певања. Сада, на измаку рајинства, гуслар и његово певање прошлости стоје у дистанци према слушачима: они виде у певању удаљену прошлост, и резонују о њој. Гуслар престаје бити једини разносач народних песама; настаје доба неговања народне традиције и народних обичаја по кућама, често под окриљем Цркве, а доцније се осећа већ и утицај школа и писмености, те школованог свештенства. ИМ вера излази из једностраности: Црква је слободна, богослужење се врши несметано; звона слободно звоне. Вера додуше губи сад дубоку интимност, каква само може бити код потчињених и потиштених; али она губи и рајинску једностраност.

148

МЕ