Nova Evropa

За вријеме Свјетскога Рата (од 1914—1918) повучено је злато из оптицаја, те оно свршава у трезорима централне банке, т. ј. враћа се опет у земљу. Златно важење бива тако стварно укинуто. То је догађај од пресудног значења, буду“ ћи да након дуге перијоде робног новца долази перијода репрезентативног новца, т. ј. новца без материјалне подлоге, Злато је постало апстракцијом. Тиме што, од времена до времена, прелази у малим количинама из банке у банку, одржава се у ширим слојевима још илузија, да је злато остало мјерилом вриједности, као у доба кад је стварно колало слободно у промету. У задње вријеме, злато мијења често и свог посједника остајући на истом мјесту. Ова процедура личи на ону код становника »Козе! Тајапа«-а, који имају новац од камена, а чији највећи камен лежи на дну мора; камен мијења власника, у којем случају постаје овај најбогатијим човјеком отока!... Покушај многих држава послије Рата, да уведу класично златно важење, није успио, те су га коначно морале и формално напустити. То се догодило свим државама без обзира на количину њихова злата, и да ли су дуговале или потраживале ратне дугове, да ли су имале активан или пасиван платни биланс.

Њемачка је, послије своје катастрофалне инфлације, тобоже везала Рентен-марку за приходе пољопривреде и индустрије. У њој је златна подлога износила, концем марта 1936, 150,000.000 марака, тако да је марка мање од 2% покривена златом. Енглеска фунта се данас базира на свом квантитету, и на повјерењу Енглеза и читавог свијета.

Наводи се, као добра страна злата, да омогућује за дужи перијод, стабилност куповне моћи новца, стабилност валуте. Без обзира нато што се ово коси већ с изнесеним расматрањима, узрок релативне стабилности цијена, која је владала кроз педесет година пред Ратом, има се приписати у првом реду релативној равнотежи тадашњих економских процеса, а тек секундарно кредитној политици, која је у тим приликама могла лако изједначивати мале флуктуације. Уосталом, ову тобожњу улогу стабилности злато не би могло вршити у свим земљама, будући да се концем 1929 налазило преко половине свјетског монетарног злата у ОЗА и Француској, док су друге земље у њему оскудијевале. Концем 1936 ситуација се још погоршала, јер сама ЏЗА имала је око И злата, а заједно с Француском, Енглеском, Белгијом, Швајцарском, и Холандијом, неких 80%.

Притом се не смије заборавити, да је и злато роба и зато подложно разним утицајима. Открићем Америке, и довозом племенитих ковина у Европу, настало је с почетком ХМ вијека дизање цијена у Андалузији, а концем истога

208