Nova Evropa

треба да отежава ријешење главног проблема, који долази на прво мјесто. Вријеме и даље искуство показати ће браћи из српске области, да ли је потребно и подесно, када и у којој мјери, задовољити ове тежње.

16

Питање новог разграничења бановина, на које се Ви осврћете у 2. тачци Ваших напомена, сматрамо и ми врло важним, и жеља нам је да се нађемо на истој линији и ту као и у осталим тачкама, Расправљамо га овдје одвојено из техничких разлога, будући да су оне више стручнога а ово је више политичког значаја.

Наш предлог не препоручује — како сте Ви нашли — »разграничење по племенском начелу«, већ га само узима првенствено у обзир, ради прилика створених кроз ове године заједничког политичког живота. Уколико би се то начело примијенило само на Хрвате (т. ј. да се они уједине у једну област), мишљења смо да би се свакако исто имало учинити и за Србе; али, ако допустимо изузетак једне мјешовите бановине — а несамо да га допуштамо него га, исто као и Ви, сматрамо и потребним —, онда мислимо да на исти начин као са Босном треба поступати са Војводином, а ево зашто. Ако се сматра груписање у једну бановину далматинских Хрвата са Хрватском као »уједињење свих Хрвата«, онда мислимо да и груписање Црне Горе и Македоније са Србијом исто толико значи уједињење свих Срба; а за Војводину држимо да има сличан положај као Босна, јер несамо да је по менталитету свога словенског пучанства различита од Србијанаца, него је и историјски и по традицији увек била »пречански« крај са којим се више саживјела него са Србијом. Поред тога треба водити рачуна и о другим моментима, а то су присуство у Војводини великог дијела несловенског елемента (Нијемаца и Маџара) ; затим, констелација традицијоналне Војводине, у коју спада Сријем, који је стварно дио Хрватске и Славоније, те посљедице услијед одвајања Сријема од Хрватске и додјељивање Србији; присуство Хрвата-Буњеваца и Шокаца у Бачкој, који данас несумњиво гравитирају према Хрватској, ако Војводина не би добила положај осталих бановина. Из тога излази, да би остављање Војводине као посебне Бановине, и са чисто српског гледишта, било цјелисходније, а несамо са опћег државног, т. ј. са гледишта сређивања односа Хрвата и Срба, које сматрамо најглавнијим државним питањем.

Осим реченога, ако полазимо у нашем нацрту с гледишта демократског уређења државе, мислимо да је неопходно узети у обзир и вољу, односно расположење, већине пучанства дотичнога краја, а — колико нам је познато —- већина војвођанских Југословена данас жели и тражи Војводину као равноправну јединицу са осталима.

Према овом нашем гледању — које је искрено и отворено изнесено —, било би образовање Војводине у новом државном уређењу као пете области скопчано са мањим тешкоћама за споразум него диоба Војводине, која би поуздано изазвала незадовољство и у Војводини и на обим странама, и — што

је најгоре —- угрозила споразум и бацила свако ријешење на опасну искључиво племенску линију, коју треба — по нашем мишљењу — пошто-пото избјећи.

236

а