Nova Evropa

мјесништво«. Нема ту никакових изузетака или ограничења; врши ју, дакле, у пуноме опсегу. Нема ни разлике, да ли намјесничку власт, која је равнакраљевској, врши Насљедник Пријестола, или је — мјесто њега — врше Намјесници; јер члан 41. Устава каже, да ће она три лица која је Краљ одредио опоруком или тестаментом вршити »намјесничку власт«, ону исту власт која гласом прве алинеје члана 42. »припада по праву Насљеднику Пријестола ако је пунољетан«. МИ сасвим је разумљиво, да Устав није могао од малољетности Краља и од институције Намјесништва учинити нешто што би кочило развој државе, шкодило интересима народа, па у извјесним часовима можда постало судбоносним за државу! Устав, којему је на челу монархистички принцип, сигурно да није имао намјеру, нити је могао, компромитирати тај принцип, онемогућавајући му да — проведен досљедно — буде у свакоме часу користан држави. Јер, ако се уважи да Краљ постаје пунољетним са навршеном осамнаестом годином, није искључен случај да Намјесништво потраје и осамнаест година; а могуће су опасности за чије је уклањање и пар седмица предуг рок. С уставоправног дакле гледишта, малољетност Краља не представља никакву запреку за ревизију Устава, будући да ни у једном, па тако ни у том погледу, власт Краљевских Намјесника не може бити ни најмање скучена или окрњена. С политичког пак гледишта могло би се навести још више јаких аргумената у прилог независности ревизије Устава од малољетности Краља.

Чим Устав у члану 115. признаје Краљу право да, евентуално и против Народног Представништва, иницира поступак за измјену Устава, значи да грађани — с обзиром јоши на чланове 12—-14. Устава, — имају право стављати предлоге и давати сугестије за такву иницијативу. Противно становиште несамо да је недемократско и протупарламентарно, него би значило и растављање народа од Краља. Макакви да су ти предлози и те сугестије, добри или лоши, баш као што уопће уз добре мисли може бити и лоших, ништа не може бити разлогом против самога права на изражавање тих мисли и предлога. Изражавати мисли о јавним стварима јесте право свакога грађанина, а несамо монопол појединаца или група или странака. Може се говорити тек о способности изражавања добрих мисли; али ни таква способност не може бити монополом, а понајмање се критериј за њу смије тражити у припадништву одређеној политичкој странци или професији. Повјест доказује, да баш професијонални политичари бивају најмање поштеђени од оних момената који утјечу на јасноћу гледања, на објективност суђења, и на тачност у рјешавању проблема јавнога

220

OR