Nova Evropa

Pol Valeri živi u.atmosferi poslednjeg impresijonizma, u salonu koji je ispunjen pejzažima i portretima, posred nameštaja koji toliko poiseća na Pariz njegove mladosti. Nigde se više nego u toj prezasićenoj sredini ne osećaju Valerijeva misao i Valerijev stil. Čisto bih rekao, da se on tu oseća u svom svom šimvolizmu, u Коjemu je jelinski klasicizam zapravo tek spoljašnja forma, više jedan uzdah nego jedna stvarnost. Taj kontrast izazivao je u meni najteži utisak drame koja razdire generaciju Pola Valerija i njenu nemoć da prevazidje ili prenebregne okvir u kome je osudjena da se iživi, i da se nadživi sa sigurnošću jedne hermetički zatvorene smrti. Iz Valerijeve ličnosti izbija jedna mirnoća koja ide u korak sa postignutom slavom, te liči na otpočinak poodmaklih godin4, koje u Parizu — više nego i u jednom drugom gradu — čine da se čezne za mladošću! Na Izložbi 1937, Valerijeve reči ostaju duboko wurezane na fasadama: novih arhitektonskih realizacija ili na ulasku u velike perspektive franeusklog duha, stila, i ukusa. Valeri, s pomoću tih reči, urezanih na portalima novog Trokadera i novih pariskih muzejA, obeležava epohu uzvitlanosti i pomeranja sa naglaskom nečega što nije ni romantizam ni klasicizam, što stoji izmedju realizma i impresijonizma, a što bi htelo da precizira neodredjeni osećaj jednog novog humanizma. Socijalno ljevičarska savremena Francuska htela je da, s umerenošću Valerija, obeleži svoju uznemirenu želju za novim mirom i za novom: staloženošću.

Moje prvo pitanje bilo je posvećeno Mediteranu. Pariz je sav pod utiskom krvave borbe koja se vodi na Mediteranu. Sudbina toga večno uznemirenoga mora, koja se ravna sa sudbinom gotovo celokupne evropske civilizacije, odražava se više nego igde na pariskim raspoloženjima: Pariz nosi u sebi odražaj velikog mediteranskog nemira.. Valeri mi je o tome problemu, koji obuhvata i fazu njegovih sadanjih ·preokupacija, govorio neobično živo i plastično. Pol Valeri govori tiho i gotovo promuklim glasom; nejasno, boreći se neprestano sa svojom cigaretom, koju sam pravi. — »Ja sam« — veli on — »utvrdio, da je stolećna misija Mediterana i njegova suštastvena funkcija sadržana u njegovoj poziciji mašine koja stalno, kroz atoleća, producira civilizacije. Uloga Mediterana u sklopu evropske istorije i kao uticaj na evropsku dušu bila je neobično blagotvorna: i to usled njegova geografskog položaja, usled relativno blage klime, i usled bezbrojnih i neprestanih mogućnosti koje su stalno služile ı podupirale prenos civilizacija, širenje — gotovo epidemičko — religija, te književnih i umetničkih oblik4 i kultura. Ceo naš svet

J4