Nova Evropa

uslovljava ograničen krug posvećenih znalaca. Bilo je, u svoje vreme — u velika i sjajna vremena u Atini, u Firenci, u Parizu, — dve do tri stotine lic4 koja au bila apsolutno i strasno obuzeta umetnošću i književnošću. Što je najznačajnije, ti ljudi nisu zavisili od zvaničnih kritičara, već od sebe samih: oni su bili ujedno i kritičari. Svega toga više nema. Uslovi koji su potrebni životu jedne kulture nestaju i iščezavaju rapidno. To proizilazi još i usled toga, što savršenstvo društvene organizacije ubija kulturu. Jer, šta je kultura?« — pita se grčevito Valeri, gledajući me izazovno; i odmah zatim. odgovara: — »Kultura, to je realizacija izličnih stvari, jedna vrsta parazitstva (un genre de paraaitisme): oma nastaje nezavisno od društvenog i materijalnog progresa«. — Valeri se, zatim, služi jednim nadasve originalnim primerom: — »Kultura je trava koja raste, ili zapravo proniče, izmedju dve pločice па pločniku: kad se silom tehnike ove pločice moraju da spoje, onda trava ugine, prestane da raste. To se isto dešava i sa društvom: kad jedno društvo dosegne vrhunac savršenstva u svojoj spoljašnjoj i tebničkoj organizaciji, kulture nestaje. Ja se bojim za kulturu« veli uzrujano Valeri; — »nje više nema, ili je bar ja ne vidim više oko sebe«...

Pol Valeri se žali na gotovo fizičku apsorbovanost kojoj je danas, u savremenom Životu civilizacije, izložen čovek koji stvara: život oduzima svaku mogućnost zaborava ı prepuštanja svojim intimnim raspoloženjima. Žali se, da je danas život pesnika težak, gotovo nemoguć, Žurnalizam je ubio poeziju. Ako ljudi uopšte čitaju, oni čitaju samo novine: celo njihovo interesovanje za kulturu iscrpljuje se u čitanju novin4. — »Ja sam držao« — kaže on — »da će se ipak moći da spase kultura; ali danas u to sumnjam. Borba za život je i auviše teška, i suviše izvrgnuta nepreglednim. opasnostima. Ljudi su se naviknuli na jedan nov način života. Vremena su se izmenila, postala su odista modema...« On je, usled toga, neobično zabrinut opštim stanjem sveta. Jedna od vodećih ličnosti Medjunarodne Intelektualne Saradnje, Valeri igra u današnjem političkom Parizu sličnu ulogu kao nekad Gete u Vajmaru: on se nalazi izmedju suprotnih strujanja, izbegavajući da izražava svoje simpatije bilo za krajnju levicu bilo za krajnju desnicu. Daleko je od toga da (poput akademika Lakretela) piše oduševljene traktate o pukovniku De-la-Roku. Ali, isto tako, njegove simpatije ne pripadaju ni ljudima. kao što su Staljin. Pol Valeri ostaje van struja i van stavova: on je, pre svega i više svega, predstavnik Francuske,

16