Nova Evropa

zvanje. Konačno; moraće sve da se završi natecanjima! ... Ja znam. 'da su inielektualci u Rusiji jako nesrećni. Literatura koja se producira danas u Rusiji poručena je, — nosi pečat zvanične literature. "Tajna stvaranja sadržana je u problemu vremena: ako je vreme lograničeno i skučeno, onda je hemoguće naći način za stvaranje. "U jednoj civilizaciji u kojoj je sve svedeno na ograničen i predodredjen broj časova, svaki je napor za svet poezije i kulture gotovo izlišan. Tamo, u tim sredinama, gde se ceo državni interes svodi na organizaciju društva, poezija ne može da se shvati: tu poezija umire, poput trave na našim makademiziranim pločnicima . ..«

_ Jedne večeri, sreo sam Valerija u jednom pariskom salonu. Bio je okružen damama i celom svitom dvorjaniš i favorita. Republikanski Pariz je, u tome pogledu, još jedini grad gde se kneževi izjednačuju sa pesnicima. On je govorio meko i gotovo sentimentalno: — »Postoje dinamičke snage, koje trgaju Evropu i koje je lome i razdvajaju...« Prelazimo na Španiju, koja zabrinjuje Pariz. Valeri izjavljuje: »Španija nije ni isključivo mediteranska ni паше о zapadnjačka celina: ona, slično kao Rusija, cepa Eyropu na dva pogibeljna pola«. — Simvolički priča, kako je Unamuno umro u staroj Salamanci, dok su mu noge gorele na jednom špan-

skom »braseru«; pa ponavlja: — »Rusija i Španija uspele su da razdvoje Evropu. Problem Rusije i Španije, to je najveća drama posleratnog sveta... Ali ima još jedna stvar. Ja sam zadovoljan,

što je rat u Španiji dokazao da se mogu izmeniti svi dosadašnji vojnički metodi, te da je potrebno pronaći nove. Napori generala i diplomatia uništeni su i iščezli su u prazno. To je ono što nas veseli. Energije čitavih naroda troše se u eksperimente koji su sasvim prolazne i trenutne vrednosti .

Ono što i mene — nakon avih razgovora sa ljudima Pariza, a u prvom redu s Pol Valerijem, — najviše muči, to je budućnost aveta. Valeri mi odgovara, jednog prepodneva ispunjena razgovorom: — »Predvidjanja su nemoguća, usled nestalnosti spoljašnjeg sveta u kome smo prisiljeni da živimo i da mislimo. Po samoj definiciji duha, duh bi trebao da vidi i da predvidja u svetu reda; ali čim duh oseti pored sebe, i u svojoj blizini, svet u zbrci ı u neredu, on se ne analazi više: duh bledi, nestaje, i ne može da predvidja. .Politika duha trebalo bi da bude predvidjanje, —: ali u jednom svetu gde kraljuje red.

B. Radica.

18