Nova Evropa

Велика Британија довољно разумијевања за те захтјеве и жеље својих колонија и подјељује им широке аутономије. Али, још тада, не даје она аутономије оним својим колонијама чије пучанство није бијеле расе или гдје малобројни бијелци господаре и воде управу и економију дотичног територија. Темељ другог британског империја, који је фактично трајао до 1914 године, јесте политичка аутономија и економска слобода. Неки дијелови Царства добијају широку аутономију доминијони, дочим другима таква аутономија није дата, те код ових остаје углавном све по старом (колоније).

Под конац прошлот вијека, појављују се у Царству као ну метрополи двије опречне политичке струје. Скупина млађих људи, већином интелектуалаца (»Копла Табје«), чија је душа био лорд Милнер, управља сва своја настојања у правцу како би од Империја учинили федерацију, те тако на вријеме спријечили његову дислокацију. Да би се ово боље схватило, треба нагласити, да је — успркос аутономије — бојазан доминијона од централизма била још велика, јер опсег аутономије није био толик да би се они могли и сами заштитити од евентуалног пресизања централне власти. Нове концепције убрзо сазријевају, што опет омогућује брзу и несметану еволуцију. Године 1901, дотада разједињене аустралијске колоније удружују се међусобно у Соптопжеаћ ог Ататтаћа, док је Сесил Род (Сес! Rhodes) још задњих година 19. вијека држао, да Јужној Африци, с обзиром на њен јавноправни однос према метрополи, припада посебна особност. А 1903 изјављује Гашлег, да је Канада народ, коју тврдњу сматрају додуше многи понешто смијоним, но која је у ствари само резултат фактичног развоја, те показује даљи смјер којим ће та еволуција ићи. Готово истовремено јавила се је и друга наведеној опречна, па зато и опаснија, струја: струја централистичка. Ова нова струја, да је била јача, могла би угрозити и само јединство Империја. Али, британски разбор и традицијонални смисао за компромис дошао је и овај пут, са свим својим благотворним посљедицама, до пуног изражаја. Међутим, већ сама појава ове струје имала је ипак и једно повољно дејство: она је још више потенцирала захтјеве доминијона за независношћу, те тако стварно убрзала прелаз из другога у треће британско царство. Разлика између другог и трећег царства је велика: док је у другом положај Британије — положај метрополе, која је задржала