Nova Evropa
фреске, од оних генијалнога ЂЊота па све до Микеланђела, неиспрпно су врело идејне и техничке инспирације; а ипак: су ријетки од наших умјетника окушали своје способности на томе пољу. Фреско, у првом реду, тражи изврсног цртача и моделатора форме; а битна је и преважна и повезаност композиције: конципиране морају бити фреске за цркве тако, да су живе проповиједи у сликама, разумљиве и приступачне и најширим слојевима вјерникад: Кљаковићеве фреске у цркви Св. Марка одговарају свим тим постулатима и тешко је вјеровати да би икоји од наших умјетника боље ријешио ову задаћу. Кљаковић је сјајан цртач, врло вјешто и инвенцијозно компонира у простор, а моделација му често достиже најсвјетлије узоре старих и богатих култура. Право је чудо да се, без традиције, у тој техници код нас појавио већ тако зрели мајстор, способан да рјешава и најтеже фигуралне проблеме, јасан, чист, и надасве вјешт и пун знања. Потез кистом му је полетан и лаган, на сликама се никад не осјећа укоченост, главе су изражајне, позе и гесте логичне и рјечите, боје дискретне, пропорције тачно одмјерене, перспектива исправна, па чак и т. зв. »скраћивања«, којима се толико дивимо код Микеланђела, не задају му никаквих потешкоћа. Он прича лако и лежерно, обликује снажно и драматично, у наднаравној величини, свјеж је и непосредан, а искоришћује до крајњих могућности игру свјетла и сјене; понекад је и идиличан, али га ипак највише инспирира строп Сикстине и — Мештровићева пластика. Није ни чудо, јер су најодличнији представници фрескотехнике несамо били инспирирани пластиком, него су чак и сами радили пластику (Ђото, Микеланђело). Почнимо од мале »Благовијести«, која је фино укомпонирана под свод јужне капеле тако да је простор око прозора сјајно искоришћен: слика одише ведрином, радошћу, и екстатичким блаженством; под одјећом се осјећају форме, глава је израз покорности и среће, а поза се стојила у једно с архитектуром витких лукова. »Божић« је исто тако нова фреска, и ту је нарочито сретно наглашен рустикални стил и оно специфично наше обиљежје, које носи на себи и Мештровићева Госпа на олтару исте капеле: сељаци из свих хрватских крајева дошли су да се поклоне малом Исусу, који се праћака на оштрој сламици »мед ослом и волом«. Мадона је мало стилизирана, као и Мештровићева, али на лицу јој је толико срдачности и надземаљске радости да снажно импресијонира. Боје су ведре и доста интензивне, композиција —- са старим гри-
70