Nova Evropa

sreo slučajno u Parizu (u februaru 1936) — »u rijetkom mastupu iskrenosti primao, da on svoju slobodu duguje fašističkoj Italiji, da je za mjega intervenirao talijanski ambasador u Moskvi, nadodavši još da je sebi uspio isposlovati i direktni zagovor rimske vlade, kad se njegovo puštanje ma slobodu oteglo i kad se ambasadorovo zauzimanje pokazalo kao nedovoljno«... Ivo Baljkas malazi, »da ova fašistička intervencija za Jednog onako prononsiranor komunistu kakvim se općenito smatralo g. Ciligu, nije normalna. jer iako je porijeklom TIstranin, dakle talijanski državljanin, me treba gubiti iz vida da je g. Ciliga od talijanskih fašističkih vlasti u svoje doba bio osudjen na smrt radi bume i veleizdaje; osim toga, ni demokratske vlade пе „otimlju se baš mmnmogo' za svoje državljane komuniste u inostranstvu, a kamoli će badava to raditi fašističke«... Iz toga razloga, kaže dalje I. Baljkas, činilo mu se čudnovato »dugo i uporno natezanje fašističke vlade sa Moskvomi radi jednog svog ma smrt losudjenog podanika«. ali pravi razlozi počeli su mu bivati jami tek kad mu je G. Ciliga »u kavani čitao neke svoje spise, sa kojima je, uz bezprekomi talijanski pasoš, došao iz Praga da ih plasira u Parizu«; »neulazeći u meritorno rasmatranje tih njegovih sastava«, on ga je dugo odvraćao od toga, »smairajući da je, u delikatnim trenucima koje proživljujemo, u svakoni slučaju i pod svim uslovima, neopravdano i medopušteno liferovati materijal medjunarodnoj ratobornoj reakciji protiv antifašističkih i pacifističkih sili u svijetu«. Nato mu je Dr. Ciliga odgovorio, da on »saada živi samo da napakostić, pa on (Ivo Baljkas) iznosi sve to u »Kulturi«, i njegovih nekoliko redaka »nema drugog cilja nego da našoj javnosti omogući da sama prosudi, koliko g. Ciliga, ovakav. daje garanciju da je nezavisan od tudjinskih utjecaja ı da iz njegovih sastavaka zrači objektivna istina ., .«.

Toliko G. Baljkas.

Ne treba biti naročito upućen u otvorene i zakulisne borbe glavnih komunističkih stranaka (marksistia desničar4 i ortodoksnih, sialjinista i trockisti) i njihovih izdanaka (1. zv. »špliter-grupa) i pojedinaca, pa da se vidi da se i ovde radi o obračunavanju dvojice nekadašnjih drugova (koji su naročito dugo politički saradjivali u redakciji zagrebačke »Borbe«), od kojih jedan drugoga optužuje: da sada iz prkosa »liferuje materijal medjunarodnoj ratobornoj reakcijić — »po stranoj narudžbi«, t. j. za račum talijanskog fašizma. Za prvi deo ove optužbe, pisac beleške crpe podlogu iz spisa koje mu je G. Ciliga čitao u kavani, ali u čije »meritoruo rasma-

114