Nova Evropa

баџија«, и домаћина, без изграђеног нацијоналног варошког елемента, и дуготодиштње ропство под Османлијама, створили су неки нарочит карактер у нашег човека: он је постао претерано конзервативан и строго патријархалан: држао се наслеђених навика и обичаја и са неповерењем гледао је на све новине ма од кога оне долазиле. Ропство га је начинило обазривим и неповерљивим, и он није марио да изађе из своје резервисаности све док не

стекне уверење да тако мора бити.

У таквој се средини појављује Светозар Марковић. Његове идеје, да се тако изразим, сасвим су стране народу и неподосне за ондашње прилике у Србији. Природно је, да његове тежње нису могле бити прихваћене, јер је њима уносио, после либералне омладине, у оштријој форми, нове аспирације, нова схватања. супротна од дотадањих, у којима је народ годинама живео. Народ је додуше знао за либералне покрете Педесетих и Шесетих Година, и утицај школоване омладине већ се много осећао. То се види по свему: по догађајима који су се збили, по законодавству, и по политичком развоју уопште. Али што је Марковић хтео, то се није могло лако прихватити, јер је то излазило из сељакова крута и правца у животу и раду. Светозар је затоварао општу својину. Народу, који тек што је дошао до некакова иметка, тешко је било одрећи се својине и доћи опет у безимовно стање, у којем је раније био. Он је добро знао шта значи не бити сопствеником онот парчета земље које обрађује, па му се то није свиђало: њему се то још мање свиђало у сопственој држави, која му гарантује извесну имовну сигурност. Наш је човек »гладан земље«; он је то и данас, као што је био Шесетих и Седамдесетих Година прошттога века. Зато он »не испушта земљу из шака« и не иде за Светозарем Марковићем, јер му он не даје потребну ситурност за одржање скоро стечене имовине. Људи са села били су противу њега, и на селу он није имао никаква успеха: сељаци су видели у њему противника својих интереса, они су у њему гледали човека који ради да њихова имовина буде и имовина оних који је немају. Уосталом, Светозар Марковић није имао ни довољно темељно знање економских доктрина, да би могао сељаку озбиљно разложити оно што је читао у других, те да би га уверио у основаност предложеног преображаја својине. Он је то још мање могао зато што на селу није било радника и бескућника, који лакше прихватају новине. Човек ситног газдинства тешко се ре штава на отуђење свога »мала« ма и по цену евентуалног бољег