Nova Evropa

свих држава без разлике, али без успјеха. Друга је начелна жртва у напуштању солидарности међу демократијама; ову борбу за Њемачку око разоружања водили су грађански политичари, чији је неуспјех у спољној политици био један од разлога за пораст десничарских странака. Премда је начело демократске солидарности било једна од битних сврха што их је Вилзон мислио дати Друштву Народа, није Вгшипо нашао подршке у Женеви. Ако се данас жали што су он и Стреземан морали уступати пред десницом, треба, логично, жалити и то што Друштво Народа није већ тада било идеолошки блок демократија.

Тек након ратова у Манџурији и Абесинији имало је Друштво Народа да постане оним идеолошким блоком каквим су га његови творци замишљали, блоком санкцијонистичких држава. Кривња што се притоме није испрпло сва сретства, праведно је подијељена: она лежи на Сједињеним Државама, које нису ушле у то Друштво ни онда кад је оно имало да оствари оне циљеве које су USA сматрале битном његовом задаћом; она лежи и на Великој Британији, Француској, Белгији, Холандији, и Португалу, јер су сви они били повезани у идеолошком блоку имшеријалистичких, колонијалних држава, које стога нису могле порећи Италији и Јапану, велевластима, право на колонијалну експанзију; она лежи и на пасивној резистенцији (коју су велевласти трпјеле) Швајцарске и талијанских вазалних држава (Аустрије, Маџарске, и Арбаније). Стога су санкције проведене прекасно, непотпуно, и страшљиво. Уваживши, поред тога, и план Гауа!-Ноате, ту концесију најкрупнијих чланова блока колонијалних држава, може се рећи, да је половичност санкција била производом тадашње дипломације, неортанизованости либералне економије, непотпуности блокашког карактера Лиге. Тако су напустиле Друштво Народа редом: Јапан, Њемачка, Италија, све на бијегу пред санкцијама. А реакција на тај развој вођена је и аргументом, да су преостале чланице преслабе да изврше санкције, (јер да ће њихова настојања бити парализирана радом нечланова) ; као и аргументом, да међу члановима и нечлановима тече и једна идеолошка граница, па да ће опреке идеологија створити сукобе гдје им нема стварног основа, а та опасност да се даде избјећи једино некаком заједницом у истој реформираној Лиги. Тражило се, дакле, намјесто санкцијонистичког идеолошког блока једно несанкцијонистичко, универзално Друштво Народа.

164