Nova Evropa

Solovjev i Štrosmajer.

D. Stremoukov, >Vladimir Soloviev etson oeuvre messianiqueć«.

Ovih dana izašla je u Parizu knjiga koja ireba da privuče pažnju i našeg čitaoca: ona osvelljuje jednu od najzanimljivijih stranic4& rusko-hrvatskih kulturnih odnosd4, naime susret VI. Solovjeva sa Štrosmajerom i Račkim, susret izmedju ruskog i hrvatskog slovenofilstva i mesijanizma. Autor je mlad ali talentovan naučnik, djak Zagrebačkog Univerziteta (sad lektor ruskog jezika ma Univerzitetu u Širasburgu). Temeljno poznavanje predmeta, opširna i svestrana erudicija, strogo logički um, potpuna objektivnost autora, čine od ove knjige jedno sjajno delo, potrebno svakome ko se interesuje za razvoj slovenske misli i kulture.

Uvod prikazuje ukratko veliki uticaj što ga je VI. Solovjev imao na noviju rusku filozofiju, etiku, i filozofiju istorije, te teologiju i književnost, kao i na učestale u zadnje vreme pokušaje uzajamnog upoznavanja i približenja Istočne i Zapadne Crkve.

Sam život i rad VI. Solovjeva Dr. Stremoukov deli u iri perijoda. Prvi (1853—1881) je doba formiranja filozofa i stvaranja njegove teozofije; ono što pridaje naročit karakter i neku čudnu egzotičnost njegovim koncepcijama jesu elementi »kabale«, srednjovekovne jevrejske mistične filozofije, u čijem centru stoji Božanska Mudrost ili »Sofija«, koja za njega nije samo božansko svojstvo nego ujedno i mistično biće, koje traži i mora da se realizuje u vidljivom svetu, poimence u čovečanstvu. Kao prvu etapu ka realizaciji Sofije on smatra izradjivanje i propagandu, u predavanjima i književnim radovima, svoje sofijanske teosofije. Ali, uskoro mu se reč pokazala kao nedovoljno sredstvo, i mi prelazimo u drugi perijod (1881—1890), u doba traženja realne političke ı sočijalne sile, koja bi se mogla upotrebiti za realizaciju Sofije u čovečanstvu. VI. Solovjevu čimi se, da je našao ovu silu u papstyu, le njegov prilaz katolicizmu bio je potpuno spontan. Solovjev dolazi ma misao, da se hristijanizacija države i društva može izvršiti samo pod kontrolom Crkve, koja je prirodno čuvar hrišćanske istine, pa budući da bi pravoslavno duhovništvo teško bilo nagnati ma borbu za svetovnu prevlast, to ireba magovoriti Rim, da primi na sebe zadatak ostvarenja sofijanske ideje, te uspostaviti poljuljanu političku svemoć papstva, ulivajući u medra Rimske Crkve milijone pobožnog i poslušnog ruskog seljaštva. Mesijanski zadatak ruskog

184