Nova Evropa

Наравно да ми данас не усвајамо ово банално мишљење о трговачком елементу централног Балкана, будући да је проблем Цинцара, као и уопће проблем старих понтско-левантинских народа, веома сложен. И Др. Поповић, стога, издваја из комплекса о Цинцарима поједине компоненте, да би могао да изведе правилан закључак о цјелини и о њеним биолошким законима. Али, коначну дедукцију аутор, с правом, оставља интелектуалном напору читаоца. Зато нам се чини да Г. Штедимлија (у свом приказу књиге Пра. Поповића, »Нова Европа« од новембра 1937) нема право кад од Дра. Поповића тражи да јаче нагласи негативно дјеловање цинцарских особина у нашему младом грађанском друштву, иако и сами морамо одлучно одбити тврдњу Дра. Џоповића којом би да јаче истакне позитивне стране Цинцара, па каже да »наш народ нема никакове везе, осим објективне, са представницима нашег „виолетног динарског типа«. У истини, динарска средина, и то наше чисто динарско село, чини у нашем народном организму здраву језгру и даје нашој елити много снажних јединака, високо позитивних и од непропјењиве вриједности. (Не знамо по чему би се баш Дамјанић и Вуковић — од којих је један рођен у Бос. Костајници а други на Ријеци — морали сматрати изразитим представницима динарског типа у нашем народу!) При набрајању позитивних личности наших динараца не треба да посижемо мното унатраг, доста је да споменемо Вука, Његоша, Мештровића, војводу Марка Миљанова... Но све и кад бисмо покушали слиједити Дра. Поповића у његовим излагањима о позитивним особинама Цинцара у нашој средини, не бисмо хтјели да упанемо у грјешку, тако честу у данашњих социјолога, да извјесне људске групе означимо као изразито позитивне а друге као изразито негативне у друштвеној структури; па док, посматрајући неку групу као цјелину, цијенимо њену могућност што бржег прилагођавања новој средини као активан израз њене животне способности (а то је значајно баш за Цинцаре), ту исту појаву у животу појединца осуђујемо као недостатак његове личности.

Ето нам жив примјер аутора мало прије споменуте књиге »Поглед с Калеметдана«: Т. Велмар-Јанковић, који — поријеклом ив зтрекосавских и прекодринских крајева, из Мале Влашке, — про води доба свог средњошколскот узгоја, дакле доба најачих младеначких дојмова и формирања психе млада човјека, у предратној идили једне краљевске слободне вароши у Хрватској, након Рата прелази у Београд, и толико брзо постаје чланом нове заједнице,

215