Nova Evropa

различите материје, тај не може никад постати чланом ове заједнице све ако и потпуно схваћа њено становиште, те ако изјави да жели бити њезин члан. Напокон, треба још споменути, да данаштњи нацијоналистички кругови, имајући пред очима интересе своје нацијоналне скупине далеко испред интереса осталих скушина, представљају сталну опасност за мир и за човјечанство, јер они желе ријешити данашње кризе и опће проблеме једино са свога становишта, дакле једино у своју корист, макар и на штету других нација. Они су према томе потпуни материјалисти, који на дјелу не признају вриједност духа нити духовно сродство.

»Материјалистима« је опет име »нацијонализам« уопће мреско, и све што је нацијоналистичко они одбијају са неповјерењем. Постоје — у теорији — два разна гледишта на појам нацијоналности: германско схваћање узимље као нацију све људе исте расе, дакле исте крви; романско схваћање сматра за нацију скупину људи који се таковима манифестирају, још чешће, који су држављани исте политичке заједнице. Главни представник прве скупине су Нијемци, а друге скупине Франпузи. Опречност међу њима појављује се већ кроз неколико стољећа, а нарочито се јасно јављала у прошлом вијеку; али је сада опет дошла до особите важности. Шритохе треба имати на уму, да напримјер Нијемац (дакле, према горњему, »материјалист«) ипак симпатизира са својим истомишљеником друге расе, а мрзи свота брата ако овај не прихваћа његово назирање на свијет. Са научног и логичног гледишта, овака гледања на појам нације наравно да не задовољавају. Нама је већ одавно познато, да раса и нација нису исто; и исто нам је тако јасно, да не може бити једно ни нација и држављанство. Да нацијонализам међутим постоји, и да није пука фраза, најбољи је доказ што се он развија и захваћа све дубље коријен и ондје гдје је до недавна и сама помисао нањ била одвратна — у Русији. Тамо се мрзи нацијонализам »у европском смислу«. Али, будимо на чисту, шта је заправо оно што ипак везује и приближује оне силне милијуне људи“ Истина, њих веже и политичка сила; али поуздано још нешто. То нешто је заједничка идеја, заједничка воља да се створи нов поредак, нов систем, нова култура, ново друштво, различито од европскога; и то што њих веже, очишћено — ако иде — од силе, од интереса, од страсти за влашћу и од неозбиљности, то је оно што не можемо другачије означити него опет као нацијона-

267

| | | | | |