Nova Evropa

лизам. То је заједничка жеља цијеле оне огромне скупине људи, то је заједнички темпо живота, заједничка воља и исто схваћање, то је широко »духовно братство«, које се полако развија у нацијонализам, — то је нацијонализам.

Намеће се питање, која је теза о нацијонализму исправнија > Вицјели смо већ, да није исправна у свему нити романска нити германска; да ли је исправнија и боља ова словенска Она се била развила још у крвним задругама код Словена. Задруга је била крвна заједница; али сваки нов члан који би у њу ушао — било женидбом или иначе — постајао би њен члан са свим правима и дужностима, као и сваки други син задруге. Слично схваћају Словени и појам нације. То доказује најнапреднија словенска држава, Чешкословачка, тдје се не пита за крвно поријекло, али се у нацијоналну заједницу прима свакога који се зна приљубити нацији. То још не значи, да је довољно живјети у границама одређене државе, постати паче и држављанином; не, потребно је постати свјестан члан нације. У сличном се смислу развија и нацијонализам у Русији. Нацијонализам је дакле за Словене појам који обухваћа људе истих основних погледа с обзиром на своју заједницу, људе једнаке воље и једнаких тежња, но свакако са расном подлогом. Дакле, на материјалној подлози у основним линијама почива духовно сродство.

Ако се даје овако расправљати о нацијама и нацијонализму, о исправности раснога назирања нема много смисла говорити. Компетентни у науци рекли су о томе своју. Зна се, да нема уопће чисте расе. А зна се, да је нити не може бити. Па ове кад би се и могла развити чиста раса, односно ако би сен настојало задржати ју »чистом«, такова би раса доскора била осуђена на детенерацију; јер основни закон живота је сукоб разнога, сукоб неједнакога, а једнако и једнако доводи до смирења, до замрлости. Ђесмислица је стога тражити, да нација мора бити исто што и раса. Тек језгро нације је обично у раси; али не зато што не би било нацијонализма без расе, већ зато што обично људи исте расне скупине имају једнаке обичаје, живе у једнаким приликама, говоре истим језиком, па према томе имају и све увјете за развој једне културне, нацијоналне, заједнице. Ко се може приљубити овој културној, нацијоналној, заједници постаје њеним чланом, макар и задржао своје расне особине; дакако, ако су те расне особине такове да онемогућују нацијонализирање онда не може бити говора о хомогености нације. Али не треба

268