Nova Evropa

Наука, нашао је за потребно да се још једном врати — на који начин, одмах ћемо видјети, — на моју књигу и на мој одговор; а и један од оне тројице, Г. Иво Крањчевић, и сам учесник у припремању Атентата, обновио је свој нападај. Осим тога, јавио се (у београдском »Балкану«!) још један од учесника у припремању Атентата, Ђорђо Дакић — којега сам, по кроничарској дужности, такођер споменуо у својој књизи, — с једним потпуно неквалификованим а уз то до крајности неписменим нападајем на моју част као суца и човјека“) Господину Ивану Крањчевићу, који као да је узео монопол на »Истину у Сарајевском Атентату«, па сад опет износи »Истину пре свега« (у сарајевском »Прегледу« за октобар 1938, стр. 645—650), не мислим поново одговарати, зато што не доноси ништа ново, али остајем при своме мишљењу да он — у субјективном расположењу према мени лично још од истрате — није моју књигу ни читао с правим разумијевањем. Господину Ћоровићу одговорићу — што краће

могу —“ још једном, будући да је он човјек од положаја и говори с мјеста које ужива углед у нашем друштву, па је ред да се одбраним до краја од онога чиме ме он терети. А задржаћу се мало и на Ђорђу Дакићу, који би сад — након двадесетипет година да изврда чињенице и да себе представи родољубом и мучеником, на мој рачун.

У свом поновном напису »Око књиге Л. Пфефер а« (»Српски Књижевни Гласник« од 16. августа, стр. 566—568), Г. Ћоровић оставља сасвим пострани и без одговора главни дио моје одбране, моје питање — на његову замјерку, да је »за општу ствар и расправљање питања о Сарајевском Атентату велика штета« што ја своја сазнања нисам изнио раније, — : зашто он, професор и историчар од заната, није још нидоданас изишао тред јавност с оним што зна о Атентату и о припремању Атентата, а у што је посвећен боље него толики другиг Питао сам га, како подноси његова критичарска и историчарска савјест, да другоме притовара« оно што је сам, као много позванији, пропустио да учини2г Мјесто да одговори на то крупно питање, које мора интересовати свакога који се овом ствари бави, и мјесто да објасни своје мистеријозно ћутање о документима и грађи за које се зна чак и из дневних листова (из његових властитих

*) На »одговор« неког Радивоја Ђурановића, у »Балкану« од 13. августа т. г., нећу се освртати.

360