Nova Evropa

државе које се у многом погледу готово допуњују с обзиром на техничке способности и могућности... Највећа светска сила на земљи и једна младеначка нацијонална држава пружиле би за борбу у Европи сасвим друге претпоставке него труле државне лешине са којима се Немачка везала била у последњем рату...

Нити западна нити источна оријентација смеју бити будући циљ наше спољне политике, већ источна политика у смислу стицања нашем немачком народу неопходнога тла. Па како нам је зато потребна снага, а смртни нас непријатељ нашега народа, Француска, немилосрдно коље им снагу нам прождире, морамо принети сваку жртву која се од нас тражи а која би била у стању да изазове уништење француских тежња за превлашћу у Европи. Свака је сила данас наш природни савезник која, као ни ми, нс може да поднесе вла-

стољубље Француске на континенту, па нам никаево при

лажење таквој сили не сме тешко пасти и никакво одри

цање чинити нам се нензрециво, ако само крајњи резул

тат пружа могућност пораза нашег најљућег душманина. Тада можемо мирно препустити лечење наших мањих рана ублажавајућим дејствима времена, ако највећу узмогнемо ватром испалити па затворити... Данас смо ми (нацијонални социјалисти) још гребен; али већ за коју годину може удес од нас учинити насип о који ће се разбити општа бујица да потекне новим коритом. Потребно је стога, да у очима осталога света баш нацијоналсоцијалиетички покрет буде сматран и утврђен као носилад одређеног политичког смера.

Ма што нам било од Бога суђено, нека нас препознају већ по челенши.

(»Мет Катрј«, 1926.)

Око књиге Л. Пфефера. 1

Од нападаја Господина Ћоровића, поводом првог издања моје књите »Истрага у Сарајевском Атентату«, покушао сам да се одбраним својим одговором: »Ко је веродостојан, ја или В. Ћоровић2« (у »Новој Европи« за мај 1938); а на замјерке тројице других мојих критичара, истим поводом, одговорио сам чланком: »Какав је имао да буде судац-истражитељ у Сарајевском Атентатуг« (у »Новој Европи« од јуна 1938). Мислио сам да сам тиме, шред објективном јавношћу, отклонио главне приговоре мојој жњизи, доказавши њихову неоснованост и пристрасност. Међутим, мој пајоштрији критичар, Др. Ћоровић, професор историје на Беотрадском Универзитету и члан Српске Краљевске Академије

359