Nova Evropa

| | | |

| | 14 jy

није OHO cpOMJaHcKu ImHjyH, a ako ce yomhe MOJKe TaKO Ha3BaTH, — да је био шпијун аустријски. И онда, у доказ тога, изјавио је, како је њега котарски предстојник зворнички Албрехт слао у Србију још године 1908, одмах иза Анексије, и то два пута у Ваљево и једанпут у Лозницу, да би извидио ин донио отуда извјештај о неким војним стварима. У Бањалучком Јроцесу установљено је (из књиге оружничке постаје у Зворнику о прелазу преко Дрине у Србију и натраг), да је Дакић прелазио у Србију јоши прије Анексије, а у годинама 1911—1914 сгтного (око 50) пута; али је уједно доказано, да је и тајно прелазио, т. ј. да његови прелази нису увијек уписивани. Зашто је дакле Дакић уопће давао тротоколарно биљежити своје прелазе, кад је могао и без тога прелазити у Србију; и како то да су њему аустријске власти дозвољавале да толико прелази“ Уосталом, опћинским биљежником у пограничним мјестима постављане су тада само врло повјерљиве особе, па је — услијед свега тога — сасвим разумљиво, да се и у »Осуди« Бањалучког Процеса (види Ис. 865/15 Окружног Суда у Бањој Луци, стр. 198) за Ђорђа Дакића каже: »Он је један од оних опасних оптуженика, који су на обје стране чинили услуге, т. ј. и нашим управним властима и србијанским војним властима, односно Народној Одбрани...« Очигледно су га дакле аустријске (односно босанске) власти сматрале својим човјеком, док су та пуштале преко границе и повјеравале му тајне мисије на другој страни, како је и сам признао, па је одвише дрско кад Ђорђо Дакић сада каже, да је »измишљотина и клевета најниже врсте« што сам ја у књизи изнио о посјети код мене и пропиткивању оног часника аустријске обавјештајне службе. Такав се случај добро памти, особито кад се ни са ким другим није десио! ... Друга је ствар, када је Дакић почео радити и за Србију, те када су аустријске власти почеле у њега сумњати, па га и затвориле и оптужиле, и напокон извеле пред суд у Бањалучком Процесу.

Ово све зна врло добро Ђорђо Дакић, али се прави луд, па сад несамо да тврди да је он све »радио из чисте љубави према свом народу« него назива клеветником мене који сам по дужности поновио оно што је он сам признао и што свако може прочитати у »Осуди« из Бањалучког Процеса. Он данас признаје, и хвали се оним што је пред судом одрицао: да је радио за Србију и да је био повјереник капетана Косте Тодоровића; али је сметнуо

366