Nova Evropa

Место књижевног прегледа.

Поводом смрти Александра Куприна,

Пре неколико недеља умро је у Русији, након дуге и тешке болести, Александар Куприн, свакако после Чехова и Буњина највеће уметничко име руске предратне књижевности. Као толики друви руски књижевници, и он је био племић пореклом и официр по струци. Родио се 26. августа 1870, у Пензенској Губернији у градићу Наровчату, дакле у самоме центру Русије. Отац му је био мали чиновник, мајка од татарског кнежевског — одавно русифицираног — рода Куланчанових. По племићској традицији, свршио је војничку школу (у Москви) и постао официр. Али се већ у детињству показивао бунтован и неспособан за дисциплину, па је (1894) морао да напусти службу и у војсци. Тада за њега настаје тешко доба скитања, беде, чак и глади. Шта све није претурио преко главе за то време! Био је геометар, глумац, црквењак, рибар, појац у црквеном збору, живео од лова, радио као мануелни радник у творници, вукао терете као хамалин на при: станишту. То је тако трајало доста дуго. Иако је почео да штампа своје радове још 1889 године, као ђак Војне Академије, постао је сталним сарадником часописа »Божји свет« и добио могућност ла живи од књижевног рада тек 1901; а слава му је пала у део 1905, кад се појавило његово најбоље дело: »Двобој«.

Почетком ХХ века, дакле, долази таленат Куприна до пуног изражаја; он се показао као врло плодан писац и брзо је постао потуларан: у размаку од дванаест година излази осам дебелих свезака његових дела. Нова издања ређају се једно за другим.

На његову стварању осећа се јак утицај Чехова и Мопасана; он им подражава и у форми, — пише махом омање приповетке, причице, скице, анекдоте, портрете. Иде за Чеховим у избору градива за своја дела, као и у обради и по начину посматрања света. Као и Чехов, он припада натуралистичкој школи, слика само негативне стране живота, приказује ниже и средње друштвене сталеже. Али то не значи, да Куприн нема оригиналности: има он своје теме, своје типове, свој језик, изванредну моћ уметничког киста. Он је социјалнији од Чехова у темама, сентименталнији у осећањима, патетичнији у стилу. Нема Чеховљева хумора, али показује више топлине према човеку. Он зна да иза. зове и сузе саучешћа на очи читаоца, што Чехов не уме.

378