Nova Evropa

те

Револуцијонарна критика није хтела да призна Куприна за свога. Бољшевици му пребацују, да тобоже нема одређених начела. Овај прекор није оправдан. Куприн се, истина, никад није залатао за какву одређену политичку или социјалну странку, а најмање за комунизам, али је у својим делима увек заступао на. зоре и осећања руске левичарске интелигенције. Циљ је уметности за њега, да изазива вољу за револупијонарном борбом (»Уметност«); он слави револуцијонаре нашега доба (»Здравица«), машта о времену кад ће сви краљеви бити смештени у домове и санаторије, где ће служити као предмет поучне радозналости за школску децу (»Краљевски парк«). Готово свако његово дело представља собом шротест против тадашњегта режима у Русији, или какова друштвеног зла: експлоатисање радника и злоупотребе капитала нашле су одјека у његовим »Сновима« и у »Молоху«: своме антимилитаризму даје израза у читавом низу приповедака, од којих су најглавнија »Бувцање« и чувени »Двобој«, слика војске и часништва, која оштрином критике и уметничком вредношћу далеко надмашује познати у пеломе свету роман Билзеа: »У маломе гарнизону«. У »Гамбринусу« и »Увреди« устаје он против јеврејских погрома, у »Убици« и »Конаку« против казнсних експедиција, изазваних сељачком буном 1905; у »Јами« тро тира проституцију као буржоаску установу, потребну савременоме друштву за очување буржоаског брака, у коме је жена власништво мужа. У свему томе Куприн је верно следовао канону руске натуралистичке школе, те допринео и од своје стране знаTan прилог Руској Револуцији, припремајући тиме злу судбину и самоме себи и целокупном своме нараштају руске интелигенције. Године 1921 бољшевици су протерали из Русије и Куприна, заједно са другима либералним књижевницима и јавним раднипцима који нису прихватили комунизам. Конзервативнији су једноставно стрељани. С почетка, Куприн се бацио на енергичну и огорчену тропатанду против бољшевизма; али затим, видећи да европска јавност остаје глуха, вратио се уметничкоме стварању. Познато је, да су се руски књижевници старијег нараштаја одали у иностранству претежно успоменама на предратну Русију: обузети кајањем за свој ранији негативан став према њој, они сад приказују њене добре стране, које су превидели у своје време. И Куприн је платио данак овој тенденцији. Његова приповетка: »БЊаци војне академије« јако одскаче од ранијих његових дела

379