Nova Evropa

Пратећи ове непретенцијозне записе, читалац добија слику једног питома и добра човека, који је много патио али који је сачувао у својој богатој и мекој души пуно смисла за милосрђе, за опраштање људских мана, за снисходљивост и скромност. Падају, пре свега, легенде о украјинском шовинизму Тараса Шевченка: он је стално био у вези и у друштву са Русима, о којима пише врло топло, са пуно симпатије, баш као и о својим украјинским пријатељима и друговима. Познато је да је Шевченко своје приповетке писао на руском језику. Дневник документарно сведочи колико је овај песник био прожет духом руске културе и колико ју је волео. На једном месту, говорећи о плану поеме коју мисли да напише и којој хоће да да наслов »Сатрап и дервиш«, он узвикује: »У бољим приликама неизоставно ћу остварити овај план који сам тако успешно пројектовао. Жао ми је само што слабо владам руским стихом, а ову оригиналну поему потребно је писати на руском.« На другом једном месту, говорећи о Гетеу, каже: »Шта ли је мислио велики немачки песник, а с њимеинаш велики Љермонтов.. « Или: »Месечина, тиха, тајанствена ноћ. Како је лепо хармонирала та дивна слика са чаробним Љермонтовљевим стиховима, које сам прочитао неколико пута као најбољу молитву Творцу те неисказане хармоније... « Он види у сну своју тужну и прекрасну Украјину, а види и Москву: »Ноћас сам уснио Москву. Шикога од познатих нисам срео и нисам видео цркву Спаса. Био сам на Јрвеном Тргу и нисам видео цркву Василија Блаженог. . « Културно, Шевченко је припадао Русији, а политички је негирао тај режим против којега су устајали и напредни руски интелектуалци његова и доцнијег доба. Он је одвајао руски друштвени живот, уметност, музику, и књижевност, од реакцијонарног режима 1930—40-их година. Његови »ученици«, у својој шовинистичкој и сепаратистичкој заслепљености, нападали су и највеће вредности одричући их се у име криво схваћеног и уског »нацијоналног« идеала.

Из војске — која је у то доба и у онаким приликама замењивала робију, нарочито у забаченим гарнизонима, — Шевченко је изишао душевно очеличен, морално нетакнут, сачувавши оптимизам и љубав према животу и веру у човека. Ево шта он сам о томе каже, како је на њега утицао живот у далекој Орској Тврђави, где су и људи под много повољнијим околностима губили човечанске особине, достојанство и част, те постајали пијанице и занемаривали своје способности: »Злокобна судбина ми се отров-

195