Nova Evropa

a da desetime hiljada mjih bacaju u zatvor i šalju u koncentracijone logore. Još je slabije išla stvar u Husiji, iako je Auatrija uputila onamo piumo veštih i okretnih agitatora; lično sam znao meke od njih, koji nisa bili Malorusi ni po krvi ni po mestu rodjenja i veri, niti su bili »Ukrajinci« po ubedjenju, i koji su otvoreno pokazali avoje pravo lice kad su Nemci došli u Kijev. Ipak, Ukrajinci su pridobili za sebe tek neznatan deo univerzitetske omladine, i djaka južnoruskih bogoslovija i wčiteljskih preparandija, te nešto činovništva, naročito učitelid. A kad je buknula Revolucija, malortiki intelektualci bili su podeljeni prema svojim staleškim inieresima i individualnim nazorima: oni su se nalazili u svim ruskim strankama, počev od majreakcijonarnijih pa sve do komunista. 1917, na skupu ruskih stranaka, ogromma većina maloruskih predstavnika izjasnila se za jedinstvo sa Rusijom; naprotiv, nakon izbora za opšterusku konstituantu (m novembru 1917), iza kojih su sprovedeni dva meseca docnije od prve Ukrajinske Vlade (Centrama Ukrajinska Rada) izbori za konstituantu wkrajinsku, ovi misu izazvali medju stanovnižtvom baš nikakvo interesovanje i prošli su uz ogromnu apstinenciju birača. Uskoro zatim, za vlade Hetmana Skoropadskog, u Kijevu je sazvan Crkveni Sabor, sa predstavnicima i od parohijana, sa ciljem proglašenja nezavisnosti »Ukrajinske« Crkve od moskovskog Patrijarha: pod bezobzimim pritiskom Vlade, viši klir se donekle i povio; ali svetovni članovi Sabora, naročito seljaci, svoni su se snagom oduprli ovoj nameri i odlučno su ustali u odbranu jedinstva Ruske Crkve.

Uostalom, i sami Ukrajinci vrlo su dobro znali, pa i sad maju, kakvo je pravo raspoloženje naroda prema njihovim separatističkimi težnjama. Stoga je, naprimer, ista Centralna Rada priznala postojanje na Ukrajini poljske i jevrejske manjine, i primila njihove predstavnike u svoju sredinu; ali je odlučno odbila da prizna rusku — ili po njenoj terminologiji »rosijsku« — narodmost. Gruševski i njegovi ministri plašili su ве, svakako s pravom, da će i Malorusi, a naročito seljaci, u ogrommoj većini iskoristiti mogućnost izbora i listom se opredeliti baš za ovu »rosijsku« nacijonalnost. Na taj su način, pod vladom Gruševskog, i stopostotni Velikorusi zvanično uvršteni medju »Ulkrajince«. Čisto austrougarska praksa! A Direktorij Petljure bio je primoran da dekretira smrinu kaznu za svakog koji bi se usudio da govori o poželjnosti federacije sa Rusijom... Ove činjenice jasno pokazuju, da su Ukrajinci bili svesni na kakav će obpor u maloruskome narodu naići ideje separatizma.

122