Nova Evropa

Они народи бивше Руске Царевине који се данас налазе под влашћу Москве, на територији Совјетске Уније, нису исти који су били године 1914, на почетку Светскога Рата. И сами бољшевици били су приморани да учине, бар принципијелно, значајне уступке нацијоналним покретима, признавши фикцију самосталности Украјине, закавкаске федерације трију туркестанских република, и Белорусије, које су онда тобож драговољно ушле у састав Савеза Социјалистичких Совјетских Република. Члан четврти Устава тога Савеза признаје чак право сваке те републике да из Савеза иступи; чак и локалне комунистичке странке у тим савезним републикама стално се боре против централизма, тежећи да се оне оцепе од Москве, тако да их често оптужују из центра са народног злочина, т, зв. »нацијонал-уклонизма«. Колико је снажна та њихова воља види се најбоље по томе, што један од најближих сарадника Стаљина на Украјини (Постишев) сваке године изјављује, како је »петљуровштина« на Украјини искорењена, а ипак сваке године почиње изнова борба са нацијоналном опозицијом и с истом »петљуровштином«! Слично је стање на Кавказу и у Туркестану. Ове три покрајине имају скупа око шездесет милијона становника. Уз то долази и нацијонални покрет Татара на Волги и Криму, сепаратизам Белорусије, Карелије, и Сибира. Удружене воље и напори толиких маса народа, настањених на тако огромним просторијама (према званичној статистици, Великоруса у Совјетском Савезу има свега 52%), сведоче да је нацијонални покрет у Русији од највећег значаја и интереса несамо за Москву и за те народе, него и за цео свет. Човечанство ће дакле, уверен сам, доживети још велике поремећаје и потресе, нарочито у тим деловима света, који ће напокон уродити ослобођЂењем и тих народа, данас под влашћу Црвене Москве. Са гледишта европскот а нарочито са гледишта словенског, украјински проблем — и по свом значају, и по својим димензијама,

и по географском положају саме Украјине, — заузима несумњиво прво место.

Одиста, ретка су питања која су изазивала тако оштру међународну, а и међусловенску, дискусију и полемику као Украјинско Питање. Годинама и десетинама година вођена је ова полемика између Кијева и Москве, односно Петрограда, као и између Лавова и Варшаве, односно Кракова. Суседи, а нарочито словенска браћа, нису Ћћутали него су је живахно пратили, па су се понекад и сами мешали у њу и заузимали своје гледиште. Дуго је било

133