Nova Evropa

под питањем и само постајање украјинског народа; али је те сумње Москве и Варшаве коначно решила и ликвидирала историја: Москва и Варшава, самим током живота, биле су принуђене да признаду да украјински народ постоји и да се развија као такав. Све нове и све шире групе пољских политичара признају факат постојања свесног украјинског народа, с којим се треба или борити или се с њим договорити. Ово је важно већ и ради ванредне активности садашњих Украјинаца и њихове психологије. А има струја међу Пољацима које исповедају и потребу самосталности Украјине над Дњепром. Исто тако пада у очи и велика промена у погледима код самих Великоруса, који са нарочитом тврдоглавошћу нису хтели признавати Украјину.

Истина је, да је Сверуска Академија Наука још године 1905, у посебном меморандуму, признала постојање самосталног украјинског језика и украјинске књижевности; али пре тежна већина Великоруса, односно Руса, апсолутно је игнорирала украјински проблем, или је украјински покрет посматрала тек као споредну појаву чисто локалног значаја. Неколицина великоруских интелектуалаца ипак је, још пре Револуције 1917, уочила велику снагу украјинског покрета, тако да је академик Петар Струве позивао на одлучну борбу против њега, док је и Царска Влада одвајкада посматрала украјински покрет као нешто опасно, немилице гонећи све његове манифестације и његове истакнуте прваке. Познатим указом 1876 готово је сасвим укинута украјинска штампана реч, па је — и против воље Украјинаца Лавов постао средиштем украјинског нацијоналног покрета, који су аустријске власти толерирале. Истом године 1905-6 настале су и у Руској Царевини олакшице за Украјинце: дозвољено је штампање књига, часописа и новина, као и отварање књижница и просветних друштава (т. зв. »Просвита«) ; али су те релативне слободе, које је украјинско свесно друштво веома успешно и енергично искористило, биле краткога века.

Огромно одушевљење и снага украјинског нацијонализма, који су се показали у Револуцији године 1917, запрепастили су целокупно руско друштво ван Украјине, па и на самој Украјини. Тежња са автономијом и федерацијом, а онда и за потпуним оцепљењем, изазваше одлучан отпор у Нетрограду н у Москви, и тек су за владе Хетмана Скоропадског извесни руски десничарски и умерени кругови прихватили, као привремену, самосталност Украјине, гледајући у њој згодно упориште за припремање офан-

134