Nova Evropa, 26. 06. 1939., стр. 52

На 1500 страница »Брусака«, читалац ће наћи не мало мјеста која ће га потрести, поглавито обрадом онога »што ствара нова епоха из народа«. Али у тим истим »Брускама«, особито у посљедњем дијелу романа, има и не мало грађе која баца неугодно свјетло на праксу диктаторских власти, те на посљедице оних тешких пустошења која изазивају њезине методе на психи јунака »Брусака«, као и у души самог писца. Као исконском сину прогресивног, бунтовног сељаштва, Панфјорову је урођена дубока мржња на старинске дрвене ралице, тај »костур сељачких снова« о бољем, богатијем животу. Органска је у њему симпатија према активним елементима села, који траже излаза из шкрипца вјечне биједе. Шриродна је отуда и његова склоност, на почетку »Брусака«, за сеоскот сиромаха Стјепана Огњева, који је — још у доба НЕП-а — трудећи се дању и ноћу радио на устројству и развитку добровољне комуне својих сусељана, већином сиромашнијих. Без обзира нато што је, у току присилне колективизације у доба Пјатиљетке, Комунистичка Партија избацила из својих редова сиромаха Огњева, он остаје жив у души читаоца као један од самопожртвовних носилаца сељачког соц ијализма. На судбини Огњева Панфјоров је успио — и нехотице показати, како је присилна колективизација, која је једним својим крајем ударила по приватном капитализму (по кулаку), другим својим крајем уништила првобитне и најврједније социјалистичке народне елементе: представнике социјалних тежња, социјалног стваралаштва, и социјалне иницијативе самога села, Али када је Панфјоров схватио, да идејни поштењаци, идејни »свеци«, који дјелују увјеравањем и пожртвовним примјером, не могу остварити присилну опћу колективизацију, не могу одољети отпору присилне колективизације старог, индивидуалистичког села, он се одрекао сиромаха Огњева и ставио је своју карту на другог јунака — Кирила Ждаркина, комунисту међу богатим сељацима.

Панфјоров воли јаке, и зато он — уза сав свој комунизам од самог почетка у једнакој мјери као Огњева воли и кулаке Плакушчева и Гурјанове Никиту и Илију, од којих ће посљедњи да постане један од вођа сељачког устанка против колхоза, те који ће да рекне на збору: »Агитатори урличу — сељаштво даје добровољно жито, за пет пара вози та у државне хамбаре, добровољно. ДА, — црвене житне караване, са црвеним заставама! Но

246

Па