Nova Evropa

Mi tada nismo učestvovali m revolucijonarnom omladinskom pokretu: ali smo imali istu ideologiju i bili nacijonalisti m istom smislu, »aktivni zastupnici ideje narodnog jedinstva«, u čijem smo ostvarenju gledali spas ı budućnost Srba i Hrvat4. Jer i mi smo. bili, baš kao i Vaso Čubrilović, Srbohrvati (ili, Hrvatosrbi), i iz istih razloga: »Deleći se, mi cepkamo jedan narod u male narodiće, a mali narodi danas nemaju prava ma opstanak; iz te Jedne velike istine hoćemo da crpemo svu mudrost u pitanju narodmog jedinstva« (uvod u »Almanah hrvatskih i srpskih pesnika i pripovedača 1910 — ZŽagreb-Beograd«). Bili smo Srbohrvati, tojest oboje: i Hrvati ı Srbi, što Je značilo — po rečima Vase Čubrilovića — da smo uvereni, da moramo raditi u isti mah i za Srbe i za Hrvate. Za razliku od Dra. Vase Čubrilovića, mi smo u to uvereni i danas, kao što smo bili i pre njega; i mi evo, nejugoslovenskom vremenu uprkos, otvoreno i javno ispovedamo, da smo i danas Srbohrvati, kao što smo bili i kao što ćemo ostati. Ne kažemo »Jugosloveni«, jer je to ime sada kompromitovano, i trebaće ga rehabilitovati, pošto se prethodno — na osnovu jednakosti ı ravnopravnosti —V uspostavi poverenje medju braćom; od imena »Jugosloven« zaziru danas i hrvaitski i srpski rodoljubi, budući da se njime wu praksi služe častoljubivi političari ı politički spekulanii, pretežno takovi kojima stvamo nije stalo do narodnog jedinstva i koji ni ranije nisu nikad u duši osećali Jugoslovenski ili uopšte slovenski. Mi smo Srbohrvati, tačno onako kako smo to bili pre Sarajevskog Atentata, i s istim obrazloženjem koje su dali Princip i drugovi na pretresu u Sarajevu, oktobra 1914. Samo, mi smatramo da je danas ovako uverenje i stanovište još više na mestu, više ispravno i potrebno, nego ikad ranije, jer znači i sadrži u sebi nesamo najidealnije nego — u današnjoj jedinstvenoj državi, koja je domovina svih Hrvata i Srba, —1 najpraktičnije rešenje našeg narodnog problema. Dovoljno je da ukažemo samo na Bosnu, na deo problema o kojem je napred reč, u okviru pregovora za sporazum i rešavanja Hrvatskog Pitanja, pod kojim se nazivom danas raspravlja o unutrašnjem narodnom pitanju. Zar »Srbohrvat«, kad znači ono što je Vaso Čubrilović tako lepo objašnjavao u Sarajevu 1914, kad znači »da sam oboje: i Hrvat i Srbin«, te »da moram raditi i za Srbe i za Hrvate«, ne znači ujedno i rešenje verskog pitanja u Bosni, izmedju katolika ı pravoslavnih, i putokaz za opredeljenje Musliman4, naših sunarodnik4 iste krvi i istog jezika, koje razapinjemo na krst tražeći od njih da se izjasne ili za jednu ili za drugu »narodnost«, ili za

201