Nova Evropa

Али, ова нацијонално-прогресивна функција индустријаљлизапије Русије вршена је на социјално-реакцијонарној основи: на присилној експлоатацији радника, и са све већим привилегијама бирокрације. Навешћу овдје само један примјер, али који добро познајем из властитог искуства. Посљедњу годину свог боравка у Русији (1935) провео сам у заточењу у Сибирији, у градићу Јенисејск, гдје сам радио као чиновник у једном великом трусту дрвене индустрије (»Сјев-пољар-љес«), чији је годишњи обрт био преко 140 миљијона рубаља; имао сам положај »финансиста«, т. ј. одговорног чиновника за редован ток финансирања нових инвестиција труста, а плата ми је била испрва 500, затим 600 рубаља мјесечно. Да сам био слободан, а не заточеник, плата би износила 700—900 рубаља мјесечно. У то вријеме радници труста (слободни радници, »тосподари земље и државе«, по официјелној фразеолотији) зарађивали су мјесечно по 100—300 рубаља, што све знам из непосредног искуства, будући да ми је у посао спадала, међу осталим, и контрола исплатних листа. Овому треба додати још и дохотке »у натури« (нешто бесплатно, а већином уз снижене цијене), који су код нас чиновника били два-три па и пет пута већи него код радника. Још горе од радника прошли су у » Пјатиљетки« сељаци.

Трећа особеност индустријализације, како се она практикује и остварује у Русији, то је њезино комбиновање са присилном опћом колективизацијом; то је уједно и најкомплициранији моменат у »Шјатиљетци«, особито тешко схватљив у иностранству. »Зар није било доста«, — питају се људи, — »што се у толикој мјери и тако брзо проводи индустријализацијаг И, у крајњем случају, зар колективизацију не би било лакше и реалније проводити послије индустријализације, и постепеног« — Ови приговори изгледају, овако апстрактно постављени, врло увјерљиви; али су они далеко од совјетске стварности. Ствар је у овоме: присилну индустријализацију совјетска бирокрација без опће колективизације није могла провести. Слабо развијена руска индустрија при концу НЕЏ-а несамо што није могла покривати потребе земље у индустријским продуктима, него није могла давати ни потребне приходе за државни апарат, а још мање огромне капитале за присилну индустријализацију. Све је то требало да да село, у порезима и прирезима, у индустријским сировинама (памук, лан, духан), и прије свега у житу, које се смјело (као и индустријске сировине) продавати само држави, уз сми-

362