Nova Evropa

јешно ниску цијену. Сељаци су нато одговорили смањивањем властитих потреба, враћањем природном господарству, и скривањем жита у случају реквизиција-преметачина. Пред државном влашћу, пред бирокрацијом, стајале су тада двије могућности: капитулирати пред сељаштвом, одрећи се индустријализације, отворити врата иностраној индустрији у Русију; или —: потчинити сељаштво и у економском погледу (у политичком погледу оно је било већ давно потчињено) стварањем крупне државне машинске аграрне производње, напоредо и на основу индустријализације (трактори, комбајни, и т. д.). Нова техника и нова организација земљорадње требала је да осигура држави потребну количину аграрних продуката и сировина (влада одлучује, колико ће се од оног зшто роди у колхозу дати држави, а колико оставити за властите потребе колхозника). Требало је да се учини крупан корак ка претварању сељака у пољопривредне раднике.

Стаљин је пошао овим другим путем и проводио га је с необичним упорством. Тако је никла присилна опћа колективизација сељаштва, на челу са државним машинско-тракторским станицама (којима припадају све пољопривредне машине) у сваком срезу. Као неки спахијски дворци, као неке тврђаве, дижу се те Машинско-тракторске Станице над сељачким морем: ту су концентрисане све пољопривредне машине и справе једнога краја, ту су различити курсеви, пошта, радио, читаоница-библиохека, __ митраљези с малим одредом ГПУ. Све зграде и цијела тер»торија МТС чврсто је ограђена (године 1934 имао сам прилику бити у једној од њих). Сада има у Русији на 6.500 МТС са 700.000 трактора и 130.000 комбајна, при 270.000 колхоза. Није лако бирокрација дошла до ових резултата. На присилну опћу колективизацију сељаштво је одговарало бунама и саботажом (убијањем стоке, слабом обрадом колхозних поља); власт опет — стрељањем хиљада и хиљада сељака и депортацијом на Сјевер, у концентрацијоне логоре и прашуме Сибирије. Половица њих оставили су тамо своје кости...

(С огромним напрезањем уприличена је Прва Пјатиљетка (октобра 1928—децембра 1932): притисак Стаљина, отпор сељака, присилни експорт жита (да се купе машине), довели су били Русију — у зиму 1932/33 — до опће глади и чак до људождерства (Украјина, Сјеверни Кавказ, Средња Азија). »Кад наше пропада, нека све пропадне«, — била је девиза сељаштва. Од 1928 до 1932 број стоке имао је — по Петогодишњем Плану — да се дигне

366

Пт O U