Nova Evropa

страни, Канинг је — као наследник великога Кастелроа (СавЏеreagh) — играо одлучну улогу у обнови британске политике, указујући први пут дужно поштовање наспрам јавнога мнења као главнога чиниоца у политици; на другој страни, својим држањем према бунтовним шпанским колонијама и према Грчкој Револуцији, он је учинио више од сваког другог државника, несамо да »створи Нов Свет који ће успоставити равнотежу Старога Света« (како је гласила његова чувена изрека, поводом признања независности јужноафричких држава), него и да покрене оне још увек прикривене снаге нацијонализма које ће касније преобразити Балканско Полуострво и припремити ново доба за мале народе. Ово рано дело о Канингу навело га је на дуготрајна испитивања по архивима, која су уродила плодом непосредно после Рата у издању сјајног прегледа Канингове каријере, у новој Кембриџској Историји Спољне Политике, а онда —- године 1923 — у обимнијем делу под насловом »Канингова спољна политика«. Овај Темперлов рад, напоредо са проучавањем Кастелроа од стране Чарлса Вебстера, из темеља је подрмао дотадањим схватањима о овим двома државницима, дајући уједно коначну форму тумачењу британске политике у току прошлога века.

Међутим су сталне посете у Југоисточну Европу привукле пажњу Харолда Темперла на историју Маџара, о којој се тада још тако мало водило рачуна на Западу; те он наговори кембриџски свеучилишни издавачки завод (the Cambridge Press) да изда превод Марцалијеве (Marezali) велике књиге »Угарска у XVIII веку«, за коју је сам написао — као увод — дуг оглед развоја угарске уставности. Тада је написао и монопрафију о Фридрику Великом и Јосифу Јругом.

Књижевни критичари често су истицали — понекад подругљиво а понекад са сажаљењем —, да путници западњаци по југоисточним и јужним крајевима Европе имају склоност, готово без изузетка, да се определе и да нађу себи миљенике међу оним народима и расама са којима долазе у додир. Ако је тому тако — a то је готово неизбежно, код људске природе овакве каква је —, онда се може мирне душе тврдити, да су се Темперлејеве симпатије, након извесног колебања у корист Маџара, обрнуле дефинитивно на страну Срба и Хрвата, и да су сваке године расле све виште. Грритоме, у том погледу, много зависи несумњиво и с којега краја Европе прилази истраживач своме послу. Неки од

406