Nova Evropa

мојих савременика почињали су са Цариградом, остајући стално под утицајем Турака и Арапа; други су пошли даље, на запад, према Бугарима, непосвећујући притом много пажње Србохрватима или Румунима. Један од њих, за кога ја знам, почео је са Грцима, па је обређао и одбацио редом, једне за другима, Грке, Бугаре, Влахе, Македонце, Србе, Шрногорце, да би остао — напокон — веран Арнаутима, вероватно стога, како је добацио један цинични посматрач, што више никога није било да га узме под своје окриље! Кад се пође с тога гледишта, могло би се рећи, да је разлог за наше симпатије лежао у томе, што ни Темперле ни ја нисмо почели ни од Цариграда ни из Атине, већ од Беча и Будмпеште, идући у југоисточном правцу, али заставши одмах на почетку код наших »првих љубави« на западу.

Године 1915 Темперле се разболео на Дарданелима, па је — вративши се кући — придодат на службу Обавештајном Одсеку Министарства Војног, где је његово познавање Блиског Истока и прилика у том делу Европе добродошло и искоришћено у пуној мери, те где је и његов утицај на развој догађаја био знатан. Мако га је његов службени положај спречавао да узме активног учешћа у преговорима између талијанског министра Тореа (Тогге) и Трумбића, и у Римском Конгресу који је отуд настао, његове су симпатије биле потпуно на страни оних међу нама који су расправљали о тој тешкој фази Јадранског Питања, и он је — након примирја — употребио прву прилику да оде лично у новостворену Југославију, да би на лицу места проучио прилике и проблеме који су се наметали. Његови службени извештаји о свему што је тамо видео и чуо били су од велике користи британским делегатима на Париској Конференцији; а кад се вратио отуд, познавао је одлично и из прве руке стање ствари, на основу којега су коначно одређиване нове границе. Карактеристично је за начин на који је он увек успевао да удружи теорију и праксу, да је брже-боље смислио опширну Историју Мировне Конференције, чији је био гловни уредник и издавач, док је — на другој страни — поново послат у Југославију (1921), овај пут са званичним задатком да испита прилике у Црној Гори. Његова Историја, у шест великих свезака, остаће заувек приручником и врелом за обавештења свим будућим историчарима, несамо зато што су је писали људи који су познаваони једног или више подручја која истражују, већ и ради тога што одише чтудном атмосфером напетости и узбуђења у којој је — посред Конфе-

407