Nova Evropa

VMeć sama činjenica, da je Austro-Ugarska nacijonalno mešovita država, u kojoj dinastija, zajedno s aristokracijom i vojskom, klerom, i činovništvom, dakle manjina, vlada nad ogromnom većinom narod4, koji teže za političkim oslobodjenjem, već sama ta činjenica ukazuje na neminovnu ртоpast Austro-Ugarske, ako se ma i najmanje prihvati pravo naroda na samoodredjenje. Masarikov stav prema ovoj teokraciji sasvim je razumljiv: on je bio naprednjak, osnivač one češke stranke koja je iz nacijonalnih motiva vodila antiklerikalnu borbu, jer je bila uverena da je klerikalizam vekovni neprijatelj češkog napretka, češke slobode (treba se setiti protivreformacije u češkim zemljama!). Austrijska država, prema mišljenju Palackoga, imala bi biti demokratska federacija naroda podunavskog bazena; a češki političari, pa i Masarik, sve do Rata, gledali su na Austriju u smislu tih idej4. »Dosta sam se dugo, prema starijem programu Palackoga, mučio, da izmirim Austriju sa nama, te da se ona pretvori u demokratski savez državia« — kaže Masarik; ali Trojni Savez i okupacija Bosne i Hercegovine načiniše od Austrije nemačku avangardu na Istoku, — ona je išla svojim sudbonosnim putem. Ta politička aktivnost, to mišljenje da treba sudelovati u politici i raditi na reformama, a ne kao pasivan političar, u romantičnom raspoloženju, samo govoriti o rodoljublju, — to je značajna crta Masarikova realizma, koja se prenosila i na njegovu okolinu, pa je pred rat zahvatila i široke slojeve češkoga naroda.

Masarik često ističe, kako je Češka de jure uvek bila samostalna država: ona se, posle 1526, udružila s Austrijom i Ugarsko-Hrvatskom u personalnu uniju zbog turske opasnosti: ali je češko državno pravo ostalo, i nijedan se Hapsburgovac nije usudio da ga ukine. Sam Franja Josif I dao je u dva maha svoju kraljevsku reč, da će se krunisati za češkog kralja, ali je oba puta tu reč pogazio. Državopravni položaj Češke služio je Masariku kao argumenat i kao pravo Čehda na političku slobodu.

Masarik, u svojim memoarima (»Svetska Revolucija«), koji su — pored »Nove Evrope« — za ove njegove ideje najvažniji, ističe naročito i stalno, da on na austrijski problem gleda i kao na moralni problem. On govori o degenerisanosti i nesposobnosti njezine dinastije i aristokracije, iznosi

I2