Nova Evropa

тик на неколико недеља пред своју смрт, при последњем одласку из Петрограда на Кавказ, сатиром: »Збогом, неумивена Русијо, земљо ропства, земљо господе! М ви, плави мундири,“) и ти, послушни им народе!...« Између обе ове песме ређају се у дугом низу већи и мањи спевови сличне идејне садржине. Ту су обе омиљене теме руских слободоумних песника с краја ХМШ и почетка ХЛХ века: успомене на првог руског бунтовника Вадима, који је дигао Новгород против Рурика, и на слободну Новгородску Републику из XI—XVI века. Ту су и протести против ропства сељака, нарочито у недовршеном роману његове младости »Вадим«, из доба Пугачевљеве буне, где најцрњим бојама слика самовољу, разврат, и злоупотребе спахија. Треба, у вези с тим, споменути и низ лирских песама са темом револуције. У једној пева о паду царизма:

Настаће година, црна за Русију,

Када ће пасти круна са главе Цареве;

Руља ће заборавити ранију љубав према њему, И смрт и крв биће храном за многе...

а себе слика као моћног и страшног вођу те буне (»Пророчанство«). Али чешће приказује себе као жртву неуспеле револуције, на ешафоту или у прогонству. Већина ових дела нема нарочите песничке вредности; само једном, у песми »Смрт песника«, изазваној трагичним двобојем Пушкина, политичка мисао Љермонтова успела је да нађе високо уметнички изражај. Ево карактеристике, коју он даје петроградскоме режиму и тој новој аристокрацији, која га је стварала и која се њим користила:

А ви, надувени потомци

Очева славних по своме подлаштву...

Ви, који као грамзива гомила стојите око престола, Џелати слободе, генија, и славе,

Ви се кријете под заштитом закона,

Пред вама суд и правда морају да ћуте!

Али има и Божји Суд, утркивачи у разврату!

Да страшнога суда: он (на вас) чека...

И ви нећете свом вашом црном крвљу спрати са себе Праведну крв песника...

у Плаве мундире носили су жандарми, који су представљали углавноме политичку лолицију.